Tuxedomoon u Beogradu (3. 11. 2012.)

Bio je sam kraj septembra, kada sam čuo da mi Tuxedomoon daju novu šansu.

Sedeo sam u jednom vršačkom restoranu i jeo supu čitajuci usput novine, kada sam u nekoj od kulturnih rubrika pročitao vest da u Beograd dolazi jedan od mojih omiljenih bendova - Tuxedomoon. Oni su inače vec dolazili kod nas, ali ih ja tada još uvek nisam slušao-otkrio. Odmah sam - onako uz pekarski krompir i kupus salatu ispred sebe - alarmirao prijatelje i obecao da cu ja da vozim na koncert, da ne bi bilo šanse da odustanem i da mi se niko i ništa ne bi isprečio pred ovako važan dogadjaj!

Mesec dana kasnije, ispostavilo se da mi je (zbog nekih problema sa zakazanim terminima) kuca puna majstora. Sredjujemo kupatilo, komplet! Ipak, koncert je u ovom momentu bio mnogo važniji! A uostalom, "Moram da idem, obecao sam prijateljima da ja vozim!". Plus, posle one užasne srede - vreme se zaista popravilo i bilo je to prelepo toplo jesenje veče - perfektno za odlazak na svirku.

Koncert je bio zakazan za 21:00 i počeo je (bez predgrupa) lepo u 21:45 pesmom Hugging the Earth koja je - ovoj sada vec sredovečnoj - gospodi na bini poslužila kao jam-zagrevanje za veoma kvalitetan nastup. Odmah na početku moram napomenuti zaista odlično raspoloženu publiku - u solidno popunjenoj sali Amerikana - koja je znala pesme i svaku je dočekala sa velikim aplauzom. U drugoj polovini nastupa su ljudi iz publike tražili da bend svira odredjene numere iz njihovog tridesetogodišnjeg repertoara (npr. neko iza mene je neprestano tražio da sviraju The Cage).

Sledeca pesma je bila pesma Dorian a posle nje je usledila pesma Etiopia. Prva pesma iz Boxman trilogije (Mr. Niles) označila je izlazak u prvi plan kabaretski raspoloženog videoart umetnika Brucea Geduldiga (u grupi on je zadužen za scenske projekcije na platnu iza benda, kao i na neke zanimljive performanse na bini - igranje sa nekim gumenim globusom, manipulacije sa maskama na licu, rad sa kamerom ...). Ispred njega su dva mikrofona od kojih je jedan sa čistim zvukom - dok onaj drugi proizvodi distorzirane efekte za njegov sumanuti glas kojim deklamuje kratke anekdote - priče iz života savremenog urbanog paranoika.

Pošto je publika bila oduševljena onim što vidi, bend se pomalo opustio i osim tipičnog (na brzinu naučenog srpskog) "Hvala!" Steve Brown i Blaine L. Reininger pesme Fifth Column i Tritone prate i kratkim uvodnim zapažanjima o dotičnim numerama ("This is called Tritone - Musica diablo!").

Kako napreduje koncert svirka postaje sve energičnija i bend nastvlja sa pesmama Muchos Colores i Time to Lose. Kolovodje benda, gitarista
i violinista  Blaine L. Reininger i Steven Brown (saksofon, klarinet i klavijatura) su se dosta kretali po bini (često menjajuci instrumente) i pričali pomalo izmedju pesama, dok su basista Peter Principle i trubač Luc Van Lieshout ostali povučeni i veoma rezervisani tokom celog koncerta. Tek na kraju su se - ohrabreni zaista gromoglasnim aplauzima i pozivima na bis - ipak malo osmehnuli.

Sakriven u pozadini bine, Bruce Geduldig ponovo izlazi pred publiku da bi nastavio sa grozomornom pričom u pesmi Boxman (The City), posle koje bend nastavlja sa pesmama Baron Brown, Arab Danse i verovatno najpoznatijom numerom Tuxedomoona - Desire, koja je 1981. bila odličan segment u filmu Downtown 81 (a.k.a. New York Beat Movie).

Sledi pesma Still Small Voice a posle nje i završnica psihotične trilogije posvecene japanskom piscu Kobou Abeu - Boxman (pt. III - Home) i bend nas polako uvodi u sam kraj svog sedamdesetominutnog nastupa pesmom Everything You Want. I konačno u 22:55 su završili svoj sjajan beogradski koncert. Naravno, usledio je gromoglasan aplauz koji nije prestajao dok se bend nije vratio na binu.

Na bis se prvi put vracaju da bi izveli pesmu Dark Companion ("Its great to be back in Belgrade!") a za drugi bis su ostavili Litebulb Overkill ("I wrote this song when I was an emperor of Rome!"). Koncert se konačno završio u 23:10.

Krenusmo polako do kola i prvo što mi je palo na pamet je činjenica da ovo umesto subote komotno mogao da bude neki utorak ili četvrtak i sasvim bi lepo mogao biti u krevetu oko ponoci i sutra u osam ispavan i na poslu bez ikakvih problema ... Bilo bi super kada bi svi koncerti počinjali u devet uveče! Noc je i dalje bila topla, jedva sam čekao da dodjem kuci, popijem pivo i saberem utiske.

Te subotnje večeri je zaista sve bilo na nivou - odličan bend, genijalne pesme, raspoložena publika, odličan prostor kluba, solidna produkcija koncerta, perfektan tajming početka svirke, dobro društvo, sjajan provod ...

Bio je ovo jedan od najboljih koncerata koje sam u životu posetio!

Block Out u Zrenjaninu (06. 10. 2012.)

Iako je koncert u Zelenom zvonu zakazan za 22:00 i bez predgupe, kada sam se tamo pojavio, oko pola jedanaest su još trajale tonske probe. Pošto sam vozio i na koncert išao sam, uopšte mi nije bilo do pica. 

A šta drugo čovek da radi u kaficu, čekajuci svirku pola sata?!

I onda se bezveze smaraš čekajuci ...

Hvala bogu na internetu i mobilnim telefonima!

Predgupa - Sharks, Snakes & Planes - je izašla na binu oko 23:00. Odsvirali su desetak svojih pesama i jednu obradu (Moby - Natural Blues). Imali su vrlo dobru ritam sekciju i par soldinih pesama. Svirali su neku vrstu alternativnog heavy metala i uverili su me u onu poznatu tezu Vlade Jankovica Džeta - da je lokalnim rock bendovima ipak najpametnije da pevaju pesme na srpskom jeziku. Od desetak pesama, samo dve su odpevali na srpskom - i te su im po meni bile najbolje!

Block Out izlaze na binu tačno u ponoc i svoj tročasovni koncert počinju pesmama Veži me, Fotelja, Majdan, Carobni akord i Deponija. Dakle, petorka je bila raspoložena za energične ali spooooore pesme i bio je ovo koncert na kojem na bini (osim bubnjara, pretpostavljam) niko nije prolio ni kap znoja (odsvirana pred kraj svirke, SDSS bila najbrža pesma na koncertu). Jedan od retkih srpskih bendova koji u relativno stabilnoj postavi (Milutin Jovančić, Nikola Vranjković, Aleksandar Balać, Dejan Hasečić i Miljko Radonjić) bez prekida radi preko dve decenije, nastavlja svoj letargičan nastup pesmama Zadrži svoj dah, Sve što mogu reci, Nikad (dve hiljade i kusur godina), Težak slučaj pakla i Raskorak. 

Inače pre nego što je počeo kraci set pesama (Nikad i Težak slučaj pakla) koje na bini peva Vranjkovic sam, zapodenula se priča o publici i čudacima na koncertima Block Outa. Prema Vranjkovicevim rečima "U svakom gradu ima po jedan, ovde ima dva!" - pri čemu je mislio na previše posvecene fanove koji prilično prelaze granicu dobrog ukusa (juče na svirci se neki pijani debeljko nekoliko puta penjao na binu i ljubio ruke Milutinu Miti Jovančicu) ili su poprilično zastrašujuci (juče je celo vreme ispred bine stajao neki namrgodjeni nazi-type skinhead). I tu je Nikola uputio poziv da se "Pred binu dovedu neke žene ..." valjda da ne bi morao da gledao one frikove.

Svi albumi su bili lepo zastupljeni i bend odlično uklapa prastare pesme (npr. Deponija) sa onim novijim (još neobjavljenim!) pesmama (npr. Prokletije) u veoma efektnu set-listu. Koncert se nastavio najjačim pesmama - Trenje, Protiv sebe, Vertikalno gledano, Tata brada i Najduži je poslednji sat. Posle te zaista predivne balade, Vranjkovic sam peva pesmu Sudopera. Sledi još jedna nova pesma - Prokletije, da bi se ovaj odličan nastup grupe završio pesmama Nedostupna polja, SDSS i Tri korne penal.

Bilo je tačno 3:00 kada je završena svirka i imao sam osecaj da sam mrtav umoran! Iscrpljen, psihički i fizički - gotov!

Takav je Block Out!

Exit Festival, Novi Sad, 13. 07. 2012.

DREDDUP (Fusion Stage, 20:25)


DreDDup su srpski industrial bend koji vec dugo nameravam da upoznam (tj. da skinem i preslušam njihove albume - dreDDup  (2011), El Conquistadors (2009), Future Porn Machine (2007), Mr.Borndead's Feast(2004) i  Abnormal Waltz (1998)). Više puta mi je sa raznih strana ukazivano na njih ali ja sam ipak ta neka starija gothic škola (Mizar, Trivalia, Dobri Isak) i teško se odlučujem da dam šansu (hm, više ne tako) mladim snagama - gde pored DreDDup spadaju na primer i Fancy Frogs.


No, konačno se igrom slučaja ukazala prilika da pogledam kako uživo zvuči ovaj bend. Nastup im je na nesrecu počeo oko 20:25, dakle još je bio dan, pa možda taj njihov energični industrijal nije imao tako jak efekat kakav bi imao u nekom manjem klubu ili bar na nekom nocnom nastupu, ali i dalje je ovo bio veoma dobar koncert novosadskih mračnjaka. Muzika im počiva na jakim ritmovima i programiranim bas i synth semplovima. Ugledaju se na bendove kao što su npr. Skinny Puppy,  Borghesia, Einsturzende Neubauten i Prodigy.

Pevač Inquisitor, basistkinja XXXandra, bubnjar Frantsz i gitarista Armageddon su zabavljali publiku nešto više od pola sata predstavivši 7-8 pesama. Na bini su zanimljiva pojava, pevač je koristio neke rekvizite, poput barbi-lutke ili lap-top kompjutera sa kojeg je puštao neki hardcore pornografski film.  Bubnjar, koji je ključni sastojak njihovog zvuka jer je pored bubnjeva okidao i semplove, je tokom celog nastupa nosio neku masku i slušalice. Basistkinja je bila izuzetno aktivna i atraktivna na sceni, ali su i ona i gitarista svojom ukupnom pojavom izgledali kao da su u nekom heavy metal bendu a ne  pioniri  srpskog elektro industrijala.

Sve u svemu, ja sam bio sasvim zadovoljan nastupom i nadam se da cu ih jednom pogledati i na nekom malo intimnijem solo nastupu. Nakon što preslušam njihove albume, naravno ...


THE DUKE SPIRIT (Main Stage, 21:00)

Pevačica Liela Moss, gitarista i klavijaturista Luke Ford, gitarista Toby Butler, bubnjar Oliver Betts i basista Marc Sallis su možda najprijatnije iznenadjenje ove večeri. Svirali su oko sat vremena a ja sam u prvi red ispred bine stigao u momentu kada su svirali drugu ili trecu pesmu. Na ovom nastupu nije bilo puno ljudi ali se svima oko mene veoma dopalo šta radi ovaj bend. Muzički, bend pliva izmedju bučnog alternativnog rocka kakav praše Jesus and Mary Chain i modernizovanog punk rocka nalik Patti Smith. Ali ono što definiše zvuk ove grupe jesu odlične vokalne sposobnosti pevačice Leile Moss koja ume da peva i kao Patti Smith i kao soul diva Adele, da zbuči i kao PJ Harvey i kao Hope Sandoval (kada uz pevanje uzme i usnu harmoniku). Dakle, ovaj bend ima apsolutno sve pretpostavke da bude veliki. Za tih sat vremena počastili su nas izuzetno kvalitetnim pesmama i perfektnim zvukom na bini. Pred kraj nastupa, pevačica nas je upitala "Are you glad you came early to see our show?" Damn right Liela! Kasnije kada su odlazili sa bine poručili su publici da ne zaboravi da obuče Slash majice na koncert grupe Guns N Roses.


GRANDPAS CANDYS (Explosive Stage, 21:45)

Na koncert kultnog psychobilly benda Cikine bombone (bend koji radi od 1998. ima  sledece albume Flaming Dynamite, 2001, Captain Crash, 2002, 666.000 Miles on the Wrong way, 2006 i Grandpa Candys Early Sides, 2009) sam stigao u momentu kada im je na bini gost bio Smuk iz grupe Zbogom Brusli, dakle negde na polovini njihovog nastupa. Ako se ne varam Explosive stage je ovog puta obuhvatio malo manji prostor i trojci na bini je uspelo da stvori dobro zagrejanu (i veoma prašnjavu) klupsku atrmosferu na otvorenom. Svirali su svoje pesme kao što je Vampirella, kao i neke obrade poput  Psycho in New Orleans  (House of the rising sun, Animals). Bend je bio energičan i dobro raspoložen za svirku a kraj svog zaista odličnog nastupa su na scenu doveli i igračice - atraktivne vampirele (nekoliko u crnim kožnim kompletima a jedna u seksi venčanici).


HERCULES AND LOVE AFFAIR (Main Stage, 22:30)

Ovo je bio nastup koji sam ispratio rehidrirajuci se i vrebajuci što bolju poziciju za koncert New Ordera. Iako nisam fan ovog disko-house zvuka, ne mogu a da ne cenim ovo što radi vodja ovog projekta Andy Butler. Pre njihovog nastupa znao sam samo za njihov hit Blind - koji su odsvirali pred kraj nastupa - ali bilo mi je veoma zabavno da ih gledam uživo (jedina rečenica na srpskom koju su za nastup u Srbiji naučili je "Skini gace!"). Dve pevačice i jedan pevač non-stop zabavljaju publiku i imaju prilično neposredan kontakt sa publikom. Generalno, najsmešnije mi je bilo je to što ovi disko gejevi mogu da napune prostor ispred Main-a i da se ljudi ispred lepo zabavljaju (uostalom kao i na Scissor Sisters i na Pet Shop Boys), ali kada treba da se organizuje gej prajd onda je to veliki problem ... Sve u svemu, iako ne moj cup of tea, Hercules and Love Affair su odlični zabaljači.


NEW ORDER  (Main Stage, 00:00)


Iako nisam uspeo da se probijem u pri red (mrzelo me da budem onaj lik koji se vratolomno probija bez obzira na druge oko sebe, a takvih je samo malo kasnije bilo gomila), zauzeo sam sasvim pristojno mesto možda dva-tri metra od ograde, tačno ispod Samnera. Tako sam stajao tačno pola sata braneci se svim silama od ljudi koji bi da stanu ispred mene (ja sam jedva 1,70 i visoki ljudi mi celog života užasno zagorčavaju život) i to mi je koliko toliko i uspelo.

Odlično raspoloženi New Order na binu izlaze tačno na vreme - u ponoc - praceni instrumentalom iz špageti western filmova. Prva pesma koju izvode je instrumental - Elegia.

Bernard Sumner je pomalo ostario i dobio na kilaži, ali je i dalje solidan frontmen. Krece se po bini, svira jako i energično (čak mu je jednom i pukla žica na gitari) i sjajno peva (iako mu je bilo malo teže pred kraj pesme Bizzare Love triangle).

Poput Simona Gallupa iz The Cure i Stephen Morris kao da je prodao dušu djavolu - i dan danas izgleda kao da mu je dvadesetak godina. Njegova žena Gillian Gilbert izgleda isto kao i onomad, mada ne tako dobro kao što je izgledala u vreme The Other Two projekta. Vrlo malo komunicira sa publikom, zagledana u klavijature ili gitaru, samo je par puta mahnula publici i to je to.

Phil Cunningham svira gitaru, sintisajzer i udaraljke i sjajno dopunjuje zvuk New Ordera.

Tom Chapman je upao u bend sa veoma teškim zadatkom - da zameni nezamenjivog Petera Hooka na bas gitari. Chapman ne pokušava da oponaša Hooka i svoj posao obavlja sasvim solidno. Dovoljno da Hokovo odsustvo ne bode oči previše.


Bez obzira na neslavan kraj New Ordera 2007. i na čudnu odluku da se bend reformiše bez Hooka i uprkos Sumnerovom projektu Bad Lieutenant (koji je bio odličan) - lepo je videti bend koji uživa u muziciranju i nastupu i koji svojoj publici isporučuje savršenu svirku.

Prvo što je Sumner rekao publici je to što je istakao činjenicu da im je trebalo 30 godina da dodju u Srbiju i da se izvini za taj propust jer je evidentno da kod nas imaju masu fanova. Druga pesma je Crystal a posle nje Regret, i nije bilo teško pretpostaviti setlistu  sastavljenu od samih hitova. Jedna reč na srpskom od Bernarda - "Hvala"! bila je ponovljena još par puta. Slede Love Vigilantes i Ceremony (sa tri gitare - i Gillian svira jednu).

Sumner malo kasnije navodi kako su svi u Engleskoj čuli za ovaj Egzit i kako misle da je sjajan i da je ovo odlična lokacija za festival. Prva Joy Division pesma ove večeri je Isolation - teoretski sve ove post-2011 svirke su promocija kompilacije TOTAL koja sadrži pesme New Ordera i Joy Divisiona - koju bend malo dopunjuje načinivši je malo melodičnijom i manje mračnom nego što jeste. Ogromno oduševljenje izaziva jedna relativno novija pesma - Krafty a sjajno raspoloženje u publici se nastavlja sa Bizarre Love Triangle i remiksovanom i ("Možda je necete prepoznati!" reče Samner) produženom verzijom pesme True Faith ("Sjajno je svirati ovde a i vi ste OK, za sada").

Elektronski deo koncerta se nastavlja sa pesmom 586 za vreme koje na screenu iza benda gledamo scene iz filma Amosa Poea - Empire II. Sledi najveci hit grupe Blue Monday a na binu izlaze i članovi grupe Hercules and Love Affair i The Duke Spirit. Sve se pretvara u jednu sjajnu žurku! Glavni deo koncerta se završava sa pesmom Temptation.

Posle dvominutne pauze bend izlazi na bis i izvodi još dve Joy Division pesme - Transmission i Love Will Tear Us Apart. Mančesterski majstori isporučiše sat i po perfektne svirke. Odlazeci posle koncerta prema šanku bio sam prezadovoljan nastupom New Ordera.



Goblini (Fusion Stage, 02:15)

Iako sam bio veoma umoran, posetio sam za kraj ponovo Fusion Stage (odakle sam krenuo - tamo sam i završio) nadajuci se da cu tamo zateci The Toy Dolls i čuti par pesama, ali ispalo je da su Goblini vec bili spremni za svoj nastup. Koncert počinju pesmom Cipjonka a  svoj furiozan set nastavljanju pesmama U magnovenju, Petra, Daleki put, Dan posle, Ona misli da zna, Privatni rat, Bolje soko u ruci, Dr. Hofmann, 7 loših godina, Komad noci, Anja, volim te (feat. Smuk iz Zbogom Brusli, koji slave 20 godina rada), Luna, Punks not Dead i, za kraj, Voz. Pred završetak pesme je Godlub nešto bio ljut, bacio je mikrofon i izjurio u backstage, ali se posle ipak vratio i dovršio pesmu. Pojma nemam šta se desilo). Posle možda pet minuta pauze bend izlazi na bis i izvodi pesme LSD se vraca kuci i Za Lorenu. Tokom nastupa je bio haos ispred bine (crowdsurfing i šutka) ali nisam video neke incidente (jedino što mi je smetalo je činjenica da su ljudi - u to doba noci vec prilično pijani - mogli odnekud nabaviti pivo u limenci, a one su prilično opasne kada krene polivanje pivom i bacanje polupunih limenki u publiku. Mada sve u svemu koncert Goblina je uvek odlična zabava...


Pomalo oživljen Goblinima, odoh sa društvom do šanka da potrošimo preostale tokene (voda 100, pivo 190 dinara - sasvim razumno!) i u vreme kada na Dance areni tek počinje žurka - mi krenusmo polako kuci. Naravno, ne pre obilaska pekara, bureka i opuštajuce jutarnje šetnje Novim Sadom.

Posle dvosatne vožnje - tokom koje sam se svim silama trudio da ne zadremam za volanom (sva sreca vec je svanjivalo kada smo krenuli) - u pola sedam sam vec bio u krevetu.

Lepo je bilo na Exitu.

Festival Belgrade Calling 29. 06. 2012.

Festival Belgrade Calling je bio sjajan!

Kao prvo - odradio je line-up koji ni jedan drugi festival ne bi uradio! Tamo gde bi neki drugi festival razdelio The Horrors i Public image Ltd. i The Sisters of Mercy na dva ili čak tri dana, jer je jasno da ova tri benda dele više-manje istu fan-bazu, BCF je odradio tri sasvim razlicita dana, tako da smo generalno gledano imali repere jedan, metalce drugi i alternativce treci dan. Ovo je bio znak ogromnog poštovanja prema ljudima koji kupuju karte. Pa neka se mesecima posle priča kako je ovaj festival pukao ili "loše prošao". Pa neka super prolaze festivali koje je baš briga što im se prosečan posletilac zanima za samo jedan ili dva od 10-15 ponudjenih konceratat tog dana. Znači BCF je bio festival na kojem mi ni jednog trenutka nije bilo dosadno, dok na vecini drugih najviše vremena provedem u redu za pice i tumarajuci izmedju ogromne mase malo do nimalo zanimljivih act-ova, efektivno odgledavši dva do tri nastupa koja me zaista zanimaju a izgubim ceo dan i celu noc da bi uspeo u tome (barely).

Kao drugo - treceg dana festivala - odradjen je genijalan lineup! Izbalansiran izmedju više ili manje starih bendova alternativnog rocka. Neke - kao što su PiL i Ugly Kid Joe - smo propuštali kada im je bilo vreme. Neki - The Sisters of Mercy i Faith No More - ovde decenijama imaju jaku i vernu fan bazu, dok neke - The Horrors - još nismo dovoljno dobro upoznali, iako su nam godinama pred očima. Hm, ne znam gde da smetim The Darkness.

Takodje, bilo mi je veoma drago što na festivalu oko sebe vidim starije ljude, ljude mojih godina, matore pankere i darkere sa izbledelim majicama (PIL, The Sisters of Mercy, Faith No More) koje nisu vadjene iz ormana bar dvadeset godina (i stoga su smešno pretesne i drže se na koncima) i rubensovski zaobljene darkerke u godinama koje izazivaju poštovanje koje upucujemo osobama ustajuci im u autobusu gradskog prevoza ... Dakle, kao i na koncertu grupe The Fall onomad, oko mene su moji vršnjaci i oni malo stariji.

Ulazi su otvoreni sa sat vremena zakašnjenje i nakon toga je sve kasnilo sa sat vremena zakašnjenja. Mada s obzirom na vrucinčinu, moglo je sve još sat vremena da kasni. Pice i hrana su  - s obzirom na okolnosti - prodavani po razumnim cenama (150 dinara za kiselu vodu, 250-350 dinara za sendviče i pljeskavice) i žurka je mogla da pocne.

UGLY KID JOE

Ko je bio tinejdžer početkom-sredinom devedesetih pamti da nekoliko meseci izmedju 1992. - 1993. nije moglo da se diše od grupe Ugly Kid Joe i njihovog albuma America's Least Wanted. Proslavili su se masivnim hitom Everything About You a kasnije je usledio još jedan hit-singl Neighbor čime su se probili na scenu kao zabavan dodatak ondašnjem (turobnom) grunge pokretu. No, posle još jednog uspešnog hita - obrade Cat's in the Cradle publika je pomalo zaboravila na ove lude momke. Sredinom devedesetih se bend rasormirao i članovi su se u najvecoj meri utopili u anonimnost (pevač Whit Crane je bio u bendu Life of Agony a bubnjar Shanon Larkin u Godsmack). Bend se pre dve godine (2010.) ponovo okupio a novi EP pod nazivom Stairway to Hell izlazi 9. jula.

Iako je bilo je veliko iznenadjenje za mene kada je najavljen njihov koncert u Beogradu - i iako su imali prilično loš termin za nastup -  Ugly Kid Joe je, pokazalo se, zaista odličan “good-time rock” bend. Pevač Whitfield Crane, gitarista Klaus Eichstadt, basista Cordell Crockett, gitarista Sonny Mayo i bubnjarka Yael, su počeli svoju svirku oko 19:00 sa pesmom V.I.P. Ispred bine je bilo tek par stotina ljudi i publika je tek ulazila na festival. Bilo je užasno vruce i malo ko je bio raspoložen da skače i luduje. Usledile su pesme Dialogue i Neighbour. Crane je održavao odličnu komunikaciju sa publikom i uspevalo mu je da je animira. Bilo mi je zanimljivo što su ljudi znali pesme i pevali skoro svaki refren. Slede Come Tomorrow i Milkmans Son a onda i akustična (sa nekim teškocama) Cats in the Cradle. Pevač je pričao nešto o njegovoj deci koja pune deset godina  i time nas je malo obavestio o tome gde je bio minulih desetak godina. Za kraj, bend je završio svoj 40-minutni set pesmama Goddamn Devil i (naravno) Everything About You.

THE HORRORS

Bend koji je po meni 2011. imao album godine - Skying je perfektan miks najboljih post pank momenata i savremenog alternativnog popa - počinje svoj nasup oko 20:00. Jasno je da ovo nije bend za open-air festivale. Na primer, dok su svi bendovi nameštali svoju binu 30-40 minuta, imao sam utisak da su ovi momci bili spremni za deset. Na bini su imali samo nekoliko matorih (Vintage je li) Vox pojacala i komplet sa klavijaturama i semplerima. Bend izlazi na binu i na njoj izgledaju veoma veoma nepretenciozno. Njihov stil je prilicno mračan, vecinom su obučeni u tamnu odecu sa NESTVARNO tankim pantalonama (legendarnost tih pantalona je zaslužila urnebesan skeč u britanskoj seriji The Mighy Boosh). Kao i uvek, svoj nastup - nastup koji bi garantovano zapalio svaki klub velicine SKC-a - počinju pesmom Mirrors Image. Sjajna kombinacija gitarske buke (Joshua Hayward ima veoma zanimljiv stil sviranja, najcešce se umesto rifovima i solažama, ležerno ali veoma energicno bavi teksturama i fidbekom) i melodičnih klavijatura (Tom Cowan, sakriven iza klavijatura u ljubičastoj košulji i zalizane kose  izgledao je na bini kao šef sale a ne član benda) sa raznim zanimljivim sempovima. Slede pesme Who can Say, I can See Through You, Scarlet Fields i Changing The Rain. Pevač Faris Badwan je nešto kao gothic Joey Ramone. Visok, sakrivenog lica iza duge crne kose. Na bini je izuzetno stidljiv i veoma retko ostvaruje konatakt sa publikom. Tek pred kraj svirke se i on malo oslobodio, ali samo da bi doprineo ogromnom zidu gitarske buke sa scene.  Dakle, tek posle 5-6 pesme se koncert poceo opasno zagrevati i bilo bi zaista fer da su svirali bar duplo duže nego što su svirali (50 minuta). Onda je usledio dug i spor uvod u Endless Blue da bi se svirka nastavila njihovim najpoznatijim pesmama Sea Within a Sea (pesma koja ih je proslavila, jedina pesma koju su baš svi oko mene znali i koja je zaista izazvala veliku reakciju publike) i Still Life. Za sam kraj je usledila duga I bučno haotična  Moving Further Away. Bewan je odlazeci sa bine rekao "Thank You.  See You Soon". Držimo te za reč Farise!!! Nastup je bio gotov oko 20:50.

PUBLIC IMAGE LIMITED

Nije tajna da mi je PIL jedan od all time omiljenih bendova koji volim u svim njegovim inkarnacijama. Secam se da mi je bilo potpuno neverovatno što je Lajdon u momentu komercijalnog i kreativnog vrhunca post-punk revivala okupio Sex Pistolse (videli smo ih onomad na Exitu) a ne Public Image Ltd. No, za tako dobar bend nikada nije kasno (ako ne sa komercijalne, onda bar sa kreativne strane) i sa radošcu sam primio vest da se bend ponovo okupio pre tri godine (2009.). Novi album - This is Pil, sa singlom One Drop - koji je izašao krajem maja me nije oduševio, očekivao sam spektakularniji povratak kultnog I legendarnog benda. Gledajuci na njihov minuli rad - uporedio bih This is PIL sa Lajdonovim solo albumom (pomalo zaboravljen, izašao u drugoj polovini devedesetih) Psychos Path i sa PIL-ovim (samo prosečnim) albumom Happy? Ovo je generalno solidan album, mada bez pesama koje se preterano ističu.

John Lydon, zajedno sa bivšim članovima benda (inkarnacija sa albuma Happy?) Luom Edmondsom i  Brusom Smitom, i sa jednim potpuno novim clanom Skotom Firtom, u Beograd dolaze u zaista odličnom raspoloženju za svirku. Svoj nastup počinju pesmom This is Not a Love Song I pred binom ekspresno počinje ludilo. Vidi se da je masa ljudi čekala upravo Džonija i ekipu. Lajdon je kao i uvek pričljiv i posle prve pesme kaže "Hello suburban Serbia! This is where five-star Johnny makes-meets Red Star Belgrade". Sledi pesma sa novog albuma Deeper Water (pesma objašnjava Lajdonovo traganje za novijim, čudnijim, zanimljivijim uticajima na svoj muzički rad). Dakle, prilično hrabar izbor, pesma koju je u tom momentu malo ljudi čulo. Vrativši se na same pocetke PiL-a, pesmu Albatross izvode u dugoj - kao da je dub - verziji. Pesme sa Metal Boxa su omiljene kod fanova i kod kritike, ali da li su za festivalsku publiku? Jesu! Džoni još jednom pozdravlja publiku sa "Hello Good People! Hello Bad People!" Ima nas svakakvih ... Bend je nastavio sa sličnim izborom i u sledecoj Metal Box pesmi - Swan Lake aka Death Disco! Posle bespotrebno dugog i DOSADNOG uvoda, sledi jedna prava ogromna festivalska stvar - Warrior. "This is my land!". Zaista fantastična pesma na kojoj se vidi kojiko PiL-u - ali i celom svetu - nedostaje gitarista John McGeoch koji je bio sjajan kao član PiL-a! Inače, bend se na bini prilično oslanjao na semplove i snimljene delove pesama. One Drop, iako je nedavno izašla kao prvi singl, znaju skoro svi ispred bine. Genijalna stvar taj internet! Slede pesme Bags i Chant da bi se koncert završio baš kad je postalo najlepše - pesmama Rise (masivan hit, pesma koju znaju svi) i - iznenadjujuce, čudno - pesmom Open Up sa Lajdonovog solo albuma Psychos Path (tacnije, pesmom koju je Lajdon radio u saradnji sa Leftfieldom). Nastup je završen oko pola jedanaest. Kao i sa The Horrors, nadam se da cemo PIL uskoro videti na samostalnom nastupu u Srbiji.

THE DARKNESS

Kada su se pojavili na sceni pre desetak godina bili su prezreni od svih, osim od publike. spinaltapovska mešavina Queena i najgorih momenata glam rocka i hair metala izgledala je urnebesno, ali je donela neprekinut niz od nekoliko impresivnih hitova koji se nisu skidali sa radija i televizije. U Beograd su došli tek nakon raspada (2006.) i ponovnog okupljanja (2011.) originalne postave (sa pevačem i gitaristom Justinom Hawkinsom). Nastup im je trajao oko sat vremena i počeo je pesmom Lights Out da bi odmah sledeca pesma bila njihov megahit Youre Really Growing on Me. I Hawkins ima sjajan odnos sa publikom: “Give me D! Give me –arkness!”. Over the top ludiranje na bini (basista Frankie u jednom momentru svira cowbell, što je nod za one koji znaju) sa sve presvlačenjem izmedju, pokazalo se, hit-za-hit-pesmama je nastavljeno. One Way Ticket to Hell and Back, Get Your Hands Off My Woman, pa onda genijalna power balada Love is Only a Feeling. U jednom momentu su roudiji na rukama nosili Hawkinsa pravo kroz publiku. Sjajni The Darkness su svoj nastup završili posle ponoci obradom pesme od grupe Radiohead (!) i još jednim mega-hitom Thing Called Love. Iako sam planirao da u vreme njihovog nastupa odem da prezalogajim, odgledao sam ceo koncert. i uživao.

FAITH NO MORE

Sta reci, najveci broj posetilaca festivala je čekao upravo njihov nastup. Oduvek su kod nas bili popularni i ovde ce uvek imati više nego verne fanove. Nedavnim nastupom na Exitu su to doslovno i zacementirali. Bina za njihov nastup na BCF-u je bogato sredjena. Sve je bilo u belom (prekriveno i omotano belim čaršavima) sa gomilama cveca unaokolo (koje je kasnije bačeno u publiku). Mike Patton i ekipa (sa sve roudijima) su takodje svi obučeni u bela odela ili majice. Nastup počinju pesmom Toma Džonsa – Delilah koja je ustvari bila uvod u Woodpeckers From Mars. Brzo I efektno stvorenu sjajnu atmosferu nastavljaju sa pesmama Midlife Crisis, Ricochet i Land of Sunshine - sve do opuštanja sa pesmom Evidence. U medjuvremenu je Mike imao neke probleme sa mikrofonom i megafonom i videli smo kako je umalo nastala tuča pored i iza bine u kojoj je neki jadni roudi skoro nastradao. Tenzija ponovo raste sa Last Cup of Sorrow i Digging the Grave (pesma posvecena novom predsedniku Srbije, lol). Posle pesme Epic atmosfera poslatje pregrejana i bend počinje da svira megapopularan hit singl Easy. Pesmama Everythings Ruined, Gentle Art of Making Enemies, King for a Day i Just a Man se odličan nastup raspoloženih momaka na bini završio. No, Faith no More su ozvani na bis i po ponovnom izlasku na binu počastiše nas jednom (so-so) novom pesmom da bi se koncert završio oko 2:10 pesmama Hajde Jano (repriza sa Exita valjda) i Stripsearch.

THE SISTERS OF MERCY

Po drugi put u Srbiji, Sistersi hrabro marširaju stazom koja se malo kome kod nas svidja. Ljudi su uglavnom bili razočarani njihovim nastupom na Tašmajdanu – jer nije to – to. A to što oni očekuju – klasični gothic rock sa First and Last and Always, Floodland i Vision Thing - ne postoji vec dvadeset dve godine. Iako ova (umalo rekoh “nova”) postava radi oko 15 godina (bez izdatog albuma, mada sa desetak novih pesama koje regularno izvode uživo i koje fanovi više-manje dobro znaju) - stari fanovi nikako da je prihvate. Moram priznati da i meni smeta činjenica da  bend sada nema basistu (bas deonice na koncertima su snimci) jer bas gitara je izuzetno bitna za zvuk ovog benda, ali generalno ipak veoma cenim sve ovo što vec drugu deceniju radi Andrew Eldritch i veoma sam se radovao što cu ih ponovo gledati uživo!

Koncert otvaraju kratkim instrumentalom nalik pesmi Afterhours (iako najavljen kao “special aftermidnight show”, nastup Sistersa je počeo nešto pre 3:00) a prva pesma je bila Crash and Burn. Kao i prošli put, bend PRETERUJE  sa dimnom zavesom. Veliki deo koncerta Eldritcha nije bilo moguce videti jer je bio povučen u sredinu bine ispred koje se vio gusti oblak dima. Iako sada vidim na fotkama da to veoma lepo izgleda, mene je veoma nerviralo to preterivanje. Inače ne znam čemu sva ta magla i dim kada se Eldritch uvek trudio da pobegne od goth etikete. On ni ovaj put nije odstupio od toga i na sceni se pojavio u drečavo žutoj majici-dresu i ošišan do glave. Na sceni, osim par kurtoazija (“Shall we dance?”), nije komunicirao sa publikom. Zadužen za animiranje publike bio je kao i prošli put gitarista Christ Catalyst (a pomalo i Ben Christo, drugi gitarista). Iako nisu svirali moju omiljenu stvar Giving Ground, bio je ovo solidan nastup koji je obuhvatio sledece pesme: Ribbons, Detonation Boulevard, First and Last and Always, Logic, Gift That Shines (obrada pesme grupe Red Lorry Yellow Lorry), No Time to Cry, Arms, Dominion.Mother Russia, Summer, Alice, This Corrosion, More,  Flood II, Something Fast, Licretia My Reflection, Top Nite Out, Vision Thing, i za sam kraj Temple of Love.

Svirka se završila oko 4:00, dakle - na vreme, jer je uskoro krenulo da se  razdanjuje.

Veoma umoran ali i jako srecan i zadovoljan odličnim svirkama, pohitah da čekam prvu 16-ticu. Sve u svemu, bilo je sjajno!

Kako se nekada prašilo u Kovačici - PESSIMIST

Ne znam zašto današnji bendovi u Kovačici, (fokusirajući se samo na ex-YU treš i onaj najgrđi hard metal) sviraju samo muziku u rasponu od trivijalnih bezvezarija do teškog đubreta. A evo, recimo, kako je izgledao jedan reprezentativan primerak kovačičkog benda iz prve polovine devedesetih ...

PESSIMIST

Demo kaseta "Power of Disharmony" iz 1994.

Yesterday I had so many plans
But today they turned into nothingness
So many plans, so many dreams
Buried forever in one day
There is no one to help me now
There is no one to make me
To go on
No

Članovi grupe Pessimist su bili:




Vladimir Lenhart - Vokal
Stevan Lenhart - Bas gitara
Želimir Barca - Gitara
Jan Litavski - Bubnjevi

(Tada tinejdžeri)



Eto ...

Koncert: ATHEIST RAP u Kovacici (20/08/2011)

Proslog vikenda je Klub studentske omladine Kovacice slavio svoj rodjendan pa su vredni momci i devojke iz Kluba u dvoristu osnovne skole organizovali cak dva vrlo uspesna desavanja: rock koncert u petak i techno party u subotu. Ja sam naravno posetio samo koncert u petak uvece i to preskocivsi lokalne shitty cover bendove i pogledavsi samo nastup grupe ATHEIST RAP. 

Nastup veselih novosadjana je poceo oko 23h. Repertoar odsviran pred par stotina odlicno raspolozenih ljudi je izgledao otprilike ovako (izvinjavam se ako ima gresaka, razgledam neke traljave beleske i prisecam se svega posle nedelju dana): 

- Car core
- Wartburg limuzina
- Spritzer boys 

Ovako valjda pocinju valjda svaki koncert - i to je zaista genijalan uvod i nacin da se otpocne svirka! Kada krene brzi deo u Car core pocne sutka ali tek kada zapevaju "Sremac, Sremac, Spricer Bojs!" znas da krece prava frka i da si na svirci sjajnog benda i da ce biti odlican provod...

- Felicita
- Strikanje
- 3 Jutra Zemlje
- ORA
- Tatoo
- Godina kulture
- U zmajevom gnezdu
- Odlazim
- Stomak eliminator 

U principu set starih i proverenih hitova jedna tako poznata grupa koja tako dugo radi (zvuci cudno ali Ateisti su sa nama vec vise od dve decenije!) ne moze izbeci, ali sjajno je sto se tu nadje mesta i za jednu jako matoru pesmu, pesmu sa njihovog prvog demo singla, ali sada u verziji Waltzer-eliminator (Eliminator waltz) iz 2009. koju imate na albumu Price matorih pokvarenjaka)

- Deda Rada
- Samo droga drzavu spasava
- Gde je otisao RNR?
- Video
- Nivo (Podnivo 1)

Moze se primetiti je i to da se nove pesme veoma dobro uklapaju u set-listu starih hitova , pa recimo ...

- Ne bi bilo fer
- Takav je život

... postaju hitovi za sebe!

- Zapadna Evropa
- Pritilend
- Vise nista nije isto
- Palija
- Igras grubo
- Dr. Pop


E onda je bila jedna ...


- ??? 

... za koju pojma nemam koja je pa mogu samo da naslutim da se radilo o novoj pesmi valjda. Naravno poslednja  pesma je bila:

- Pesma za kraj

A onda su - kao za bis - na binu izasli samo Radule i Pop da bi odsvirali sasvim novu pesmu:

- Mehikano paesano

Tu momci pomalo obradise Just like heaven od inace moje omiljene grupe svih vremena The Cure).

Sve u svemu, bila je ovo odlicna svirka! Cak je malo duze trajala nego sto sam ocekivao (nastup se zavrsio oko 01:00) s obzirom na to koliko su svirali pre mesec dana u Tomasevcu ili pre godinu dana u Starcevu (cca 60 min.). Simpaticno mi je bilo to sto su momci iz benda pozvali publiku da jos ne odlazi kuci posto posle njih nastupa jos jedan bend... Ja ih naravno nisam poslusao. Par minuta posle zavrsetka svirke ja sam uveliko zagorcavao zivot lokalnim pijandurama u kafani Zeppelin. Bio sam taj dan nesto ljut pa mi se nije dalo da odmah pisem raport. A ako ne napisem raport iste veceri sledeceg dana me mrzi i onda krene odlaganje i lenjost i posao i obaveze i onda se eto sve zavrsi tako da otaljavam sa nedelju dana zakasnjenja... Takav je zivot!

KONCERT: TUP Festival #6, 13. 08. 2011

... uvece je bilo vreme da otpalim za Tomasevac. Naravno sam, posto je cela moja ekipa na festival krenula popodne vozom. Stigao sam tamo posle 9h, zatekavsi drugare u razlicitim stadijumima pijanstva i raspustenosti, a bilo je i smorenih posto se ipak pokazalo predugo cekanje od popodneva do pocetka svirke - u to vreme jos ni tonske probe nisu bile pocele. Nasao sam se sa starim drugarima iz Temerina i posto se nismo videli skoro tri godine (od nekog festivala u Molu 2008. kada sam ja skoro umro od hladnoce - tako sto sam smoren od premora, guzve i dima kluba u kojem se odrzavala svirka, u gluvo doba noci, na nekih -20 otisao da spavam u kombi bez grejanja). Krenuse price ko je gde i ko je s kim i go sta radi i ko je dokle dogurao, ko je ziv a ko je umro sto rekose onomad Jelica i Gorica - prici nikad kraja.

Negde oko 22 su pocele tonske probe a ubrzo i sam festival. Prvo sto se dalo primetiti je veliki broj novinara i medijskih kuca - mislim da se tu motalo cak cetvoro kamermana! Svi koji su bili neko i nesto su davali intervjue i izjave! Izgleda da je ovaj vikend bio bas bas lisen svih vecih desavanja pa su se svi sjatili u maleni Tomasevac na maleni pank festival... Drugo sto sam primetio je bilo mnogo manje veselo ...Cetso se desi da na svirku ne dodje ocekivani broj ljudi. Bio sam na milion festivala malih, opskurnih, pank, noise, crust, grind, anarcho ... bendova i mnogi se mogu svrstati u neku od ove cetiri grupe:

1) Kada na festival dodje malo ljudi, ali se radi o posvecenicima koji znaju pesme, tekstove, poznaju se medjusobno i nekako iz nicega naprave sjajnu atmosferu i uprilice odlican sebi i bendovima na bini odlican provod.

2) Kada na festival dodje tako malo ljudi da se moze reci da publike ni nema jer su i na bini i ispred bine clanovi bendova koji ili sviraju ili gledaju svirku - medjusobno se podrzavajuci i hrabreci.

3) Kada na svirku dodje depresivan broj ljudi - kada u publici ima tako malo ljudi da se clanovi benda medjusobno trve oko potrebe da uopste izadju na binu i oko zelje da nastave da se u daljem zivotu uopste bave muzikom.

4) Kada na svirku ne dodje niko - kada se bendovi odluce da batale svirku i spakuju se u kombi i otpale kuci. Licno sam prisustvovao jednoj takvoj svirci kada su clanovi jednog poznatog benda shvativsi da su prodali samo 7 karata spakovali opremu i posle jednog pica za sankom krenuli kuci. 

U Tomesevcu smo imali nesto izmedju trece i cetvrte opcije. Dakle ako bi poredjali sve clanovi svih bendova koji su nastupili te veceri - njih bi bilo otprilike onoliko (ako ne i vise) koliko je bilo publike sa placenim kartama. No uprkos svemu oko pola 11 na binu izlaze Marienfeld   iz Vojlovice-Panceva. Hrabri momci su krajnje profesionalno i stojicki prosetali kroz svoj repertoar sprorog, teskog, neko bi rekao ramstajnovskog vidjenja slovacke tradicionalne muzike: Hej, dolina, dolina, Ked som ja bol maly chlapcok,  Ej, Rozmarín, Rozmarín ... Zvuci vam cudno? Pa i jeste, ali nije lose ... Svirali su desetak pesama i zavrsili oko jedanaest.

 http://www.myspace.com/marienfeldmusic

Zrenjanince Madres Egoistas  sam zapamtio od prosle godine kada su nastupili u Tomasevcu i bili zaista sjajni! Ova trojka svira punk rock u fazonu Green Daya i Ramonesa. Ako zanemarimo par obrada koje smo culi, repertoar im je sacinjen od autorskih pesama, prilicno su uverljivi, zivi na bini (narocito ludi bubnjar), dosta komuniciraju sa publikom i prava je steta sto ispred bine nije bilo nikoga da pokrene sutku i skakanje jer su to momci zaista zasluzili. Culi smo sledeci repertoar: R'N'R, Bas steta, Udri ga bre!, Zbogom Jelena, Odvedi me odavde, Blitzkrieg Bop (Ramones), Bla, bla ..., NLO, Pesma o tebi,Vremenska masina, She (Green day), It's only turbo folk i za kraj Psihoterapija. Sve u svemu - nesto jace od pola sata odlicne svirke!

 www.myspace.com/madresegoistas

Slovaci Datum Vyroby su organizatora festivala dugo drzali u neizvesnosti svojim nepojavljivanjem u Tomasevcu. Parkirali su svoj kombi iza bine tek kada su Madres Egoistas zavrsavali svoj nastup. Posto su koristili svoju opremu trebalo je oko pola sata da se jedan set pojacala i bubnjeva skloni i postavi drugi sto je i mene i ostalu publiku prilicno smorilo. Posto sam cuo da su posle jucerasnjeg koncerta posteno zaglavili u Padini (do 8 sati ujutru) i da su dan proveli u Kovacici na bazenu u Relaksu, mogao sam da pretpostavim da ce biti manje-vise smoreni i neraspolozeni za svirku. Iako sam bio u pravu i iako su imali neke manje probleme sa zvukom kod prve pesme - momci su svirku odradili 100% profestionalno. dakle niko nije mogao da primeti da otaljavaju ili da se muce. Ono sto me je takodje nije iznenadilo je i veoma slican repertoar pesama kao u Padini, dakle posle uvodnog dela sa pesmamaTáto Spoločnosť, Druhý, Vahy spravodlivosti, Viem, pa su onda u srednjem delu odvirali Dnes vecer,Pravidla, Nemozne, ?, Urob co chces, Eva i onda za kraj Laska je ojeb, Divadlo, Europa i Zatocnik.

Poslednji bend koji je - negde posle 2h ujutru - nastupio na festivalu je bio alternativni musko-zenski post pank sastav Vise od Milimetra   iz Temerina. U tom momentu je ispred bine bilo bukvalno troje ljudi, racunajuci mene! Iza furioznog i na momente haoticnog gitarske buke kriju se anarhoidni i do bola cinicni politicki i socijalni komentari. Izmedju ostalog culi smo i sledece pesme: Putuj, Sivo, Slobodni radikali, Ljubim bebe (ljubim bebe za kamere, ljubim bebe za medije, dajem dedi za kamere, dajem babi za medije, robim tate za glasove, varam mame za glasove), Cika Pahomije (moralne amebe, drustveni paraziti, lako je decu guziti, iza mantije se skrivati), Marionete (udri po pameti druze, slomi kosti inteligencije, pogledaj kolone su sve duze, ne prezi od intervencije, pokazi svoje vernosti meru, ne obracaj paznju na ljude, misli na svoju karijeru, narod je stoka, tako treba da bude, marionete, opet daju svoj doprinos nauci, njiihova nastavna sredstva su njihovi pendreci), Stari smradovi ... Posto nisu svirali puno novih pesama uzivao sam ponovo slusajuci meni dobro poznat repertoar. Zao mi je sto moram da ponovim ali uveren sam da da je bilo ljudi izginuli bi od sutke i skakanja slusajuci energican nastup ove grupe. Ovako - da citiram drugaricu Dijanu, Tomasevac, 0 bodova!

 http://www.myspace.com/viseodmilimetra 

Malo kasnije tokom svirke mi je prisao jedan poznanik koji je na festivalu bio zaduzen za ozvucenje i binsku opremu sav  zacudjen potpunim odsustvom publike na festivalu, kroz pricu sam shvatio da oni jos nisu placeni i da je sav njihov celodnevni posao najverovatnije ispao za dzabe ... Teska stvar za svariti u tri ujutru pa sam sa festivala brze bolje otpalio ni trideset sekundi nakon poslednjeg udarca po dobosu ... Prilicno nezadovoljan celokupnim utiskom oko posecenosti festivala, jureci kroz puste i pitch black mracne predele, opustao sam se nagarivsi u kolima Sisterse do daske, neizmerno uzivajuci u pesmi Afterhours. Ali to jos nije bio kraj, trebalo je i otici u kafanu da se sa drustvom koje je bilo na festivalu malo srede utisci i zalije gorak osecaj razocarenja, ali to je vec druga prica ...  

One day I came home very late. It was the next day!