KONCERT: PanUP Festival (Pančevo, 23. 11. 2014)

Posle nekoliko festivala pod nazivom Tomaševcu u pohode koji su u proteklih desetak godina održavani svakog leta u selu Tomaševac, organizator Živan Pujić - Džimi je odlučio da ovo dešavanje preseli u grad Pančevo. Festival Tomaševcu u pohode je bio veoma zanimljiv poduhvat zato što je kroz taj festival pokušavano oživeti jednu malu i zabačenu sredinu - selo Tomaševac, u opštini Zrenjanin, nedaleko od Kovačice - i to tako što su se u tom selu održavali punk koncerti i strip izložbe. Festival se pokazao kao prilično neuspešan, pre svega zato što je posećenost najčešce bivala veoma slaba i nije omogućavala ni zadovoljavanje najosnovnijih finansijskih izdataka organizacije. Ipak, i tako neuspešan TUP festival je na kraju ipak mogao da se pohvali sa dve neosporne činjenice:

Kao prvo, TUP je svake godine doneo jednu veoma zabavnu i za domaće uslove sasvim relevantnu ponudu bendova koji su nastupali. To su recimo bili i Šaht i Beogradski orkestar ludaka a na kraju čak i jedan bend iz Slovačke - Datum vyroby. Nakon sedam održanih festivala, TUP je na neki način pregažen od strane jednog drugog festivala - TLO FEST-a, koji se u Tomaševcu održava u zadnje tri godine. Ako sam dorbo razumeo, Tomaševački letnji omladinski festival organizuje Pokrajina u saradni sa ljudima koji su u timu Koncerta godine pa je i repertoar bendova sličan onome na koncertu godine, samo što se TLO fest organizuje leti a Koncert godine zimi.

Kao drugo, ovaj festival je postao inspiracija za dokumentarni film ŽIVAN PRAVI PANK FESTIVAL koji je režirao Ognjen Glavonić. Ovaj film se pokazao kao veoma uspešan, daleko uspešniji od samog TUP festivala i kao takav on još uvek obilazi filmske festivale širom sveta. Poslednji put ste ga mogli pogledati u beogradskom Bioskopu "Zvezda" (koji je kao što znate trenutno pod okupacijom od strane grupe beogradskih poštovaoca kulture, koji se trude da izbave "Zvezdu" iz ruku kriminalaca koji su pokupovali beogradske bioslope za male pare da bi im nedugo zatim promenili namenu i prodali ih daleko skuplje ...).

Dakle, festival TUP je jedna veoma zanimljiva priča i sada je preseljen u grad u kojem će najverovatnije Džimi nastaviti sa dobrom ponudom živih svirki i sličnih kulturnih dešavanja, ali ovaj put sa mnogo boljim uslovima za rad i boljom posetom. Naravno ime festivala je promenjeno u Pančevu u pohode - PANUP festival. PANUP je specijalizovan za punk, HC i ska muziku i orijentisan samo na bendove koji pevaju na slovenskim jezicima.

Prvi PANUP je održan 23. novembra i to u najnovijem pančevačkom prostoru za žive svirke - u Apolo sali Doma omladine koja je otvorena pre tačno godinu dana.

Festival je počeo izložbom strip radova Ravničarske halucinacije na kojoj su izloženi radovi Zorana Jovića - Letača i Miloša Bakalovića. Nažalost, nije postojala poslebna prostorija za izložbu, nego su radovi izloženi u sali gde je bila i svirka, pa je to pomalo umanjilo efekat ovih zaista odličnih strip radova, na koje je ipak bilo potrebno fokusirati se, koje je trebalo polako i opušteno gustirati, što nije bilo lako u sali gde je svirka, buka i masa ljudi. 

Bilo kako bilo, oba autora rade sjajne stripove i zaista bih voleo da mogu da nabavim njihova kompletnija knjižna izdanja. Pomalo me je zabrinulo to što su ovi radovi u glavnom stari - iz devedesetih i sa samog početka XXI. veka. Nadam se da i Letač i Bakalović još uvek crtaju ... Ako naiđete negde na njihove radove, svakako ih pogledajte - ovo je definitivno vredno posedovanja!

Posle otvaranja izložbe, publika je u istoj sali mogla da pogleda dokumentarni film Ognjena Glavonića - Živan pravi punk festival.

Prvi bend koji je nastupio na festivalu je lokalni pančevački bend FINAL. Ovaj bend koji svira garažni rock srednjeg tempa i čine Luka Jovanović (vokal i gitara), Andrej Duš (bas gitara), Nemanja Malušić (bubnjevi) i Miloš Milivojević (solo gitara). Bend radi autorske pesme i ima tri demo snimka koji su puštani na Radio Beograd 202. Iza sebe imaju sedamdesetak nastupa a nastupali su i na Green Days festivalu, Vršačkoj gitarijadi, Gitarijadi u Starčevu, kao i na "Demo masters" festivalu. Meni je smetalo to što njihova muzika nema neke dublje veze sa pankom (a festival je punk-HC-ska) a muzika srednjeg tempa je uticala da mi sve to dosadi već nakon druge pesme. Obradili su dve pesme - Search and Destroy od Iggy and The Stooges i Teške boje od Majki - ali je meni sve to zvučalo neispirativno i pomalo bespotrebno, jer mi nije bilo jesno šta žele da kažu tim obradama.

Super je to što ovi momci rade svoje pesme, što pevaju na srpskom i što se vidi da veruju u to što rade. Ako istraju, sigurno će oko sebe okupiti i neku jaču bazu fanova, ali je sasvim bezveze to što recimo obrađuju pesme koje im uopšte ne pristaju ili to što se drže tog negog srednjeg tempa pa - iako im ni jedna pesma nije baš potpuno loša - im se ni jedna pesma ne ističe previše i ne izlazi van tog nekog mlakog proseka. Generalno, nije im baš bilo mesto na ovom festivalu i to je veliki propust organizatora. Ovo je materijal za Džetov "Demo masters" i zaista ništa više od toga ...

Drugi bend koji je nastupio je već bio daleko bolji - bili su to POSNO PRASE iz Obrenovca. Njihov info kaže sledeće: Bend su formirali članovi raznih punk i rock obrenovačkih sastava da bi čisto iz zabave obrađivali pop-rock pesmice domaćih autora u punk-rock fazonu. Svirke su bile dosta retke i članovi bendova ipak orijentisani više ka svojim maticnim bendovima. Ipak u nekom trenutku, recimo 2007. godine, nismo sigurni u potpunosti, Bogdan, gitarista benda, uz veliki hit Ramonesa, pesmu "Blitzkrieg Bop", dobija inspiraciju da napiše pesmu "Moj ćale je postao panker" koja kasnije, zahvaljujući pojedinim fanovima, postaje veliki You Tube hit. Nakon te pesme, ređaju se polako i druge, a smatrajući da one nisu ipak u fazonu njegovog matičnog benda, pada mu na pamet da uz obrade počnemo svirati i autorske stvari. Prvi demo sa 4 pesme pod nazivom S.N.O.B. (Svi naduvani od bronze) snimamo 2008. godine, a kako je inspiracija nadolazila osladilo nam se pravljenje autorskih stvari i sve više bataljujemo obrade i krecemo sa snimanjem još nekoliko demo snimaka.  Pevač benda odlučuje da napusti bend i sledi kraća pauza dok traje potraga za novim pevačem. Naš do tada veliki fan, Rakonjac Zlatko, uz veliki pritisak članova benda, odlučuje da nam se priključi, a već 2011. godine izbacujemo singl "Džoni je skejter", a 2012. demo sa novih 6 pesama "Demo država". 2014. godine konačno se odlučujemo da napravimo korak napred i zahvaljujući Mascomu izbacujemo album pod nazivom "Mrtvi Uživo". Album je zapravo naša proba koja je zabeležena na traci u studiju "Wild Cat" u Kragujevcu. Bend odlikuje mix raznih punk-rock zvukova američkih bendova - Ramones, The Queers, Screeching Weasel, Bad Religion, NOFX, Pennywise i sličnih.

Dakle, Posno prase svira brzi i melodični HC punk koji smo nekada zvali kalifornijskim HC pankom. Ovo je perfektan miks za ovakve festivale, zato što - ako ti se ne sviđaju ni stari dobri punk rock, ni HC, pa čak ni ska - mora da ti se sviđa bar taj neki melodični pank. I tu najčešce nema greške - na ovo uvek svi skaču i svi se uvek dobro zabavljaju. Momci su svirali sledece pesme Luzer, Bez tebe (ovde su malo pozajmljivali od Cheap Tricka iz pesme Surrender), Klabing, Džoni je skejter, Đule Van Gogh a od obrada Beat on the brat od Ramonesa. Zanimljivo je to koliko je pevač uspešan u animiranju publike, ali i to što u Posnom prasetu sve prateće vokale peva bubnjar. Sve u svemu, odličan bend i super nastup. Ako budete u prilici da posetite njihov koncert - nemojte zaobići!

Bend Rezervni plan je nastupio da sviranjem obrada i nekih svojih autorskih pesama popuni prazan prostor nastao činjenicom da je grupa Cepeni ćunci otkazala svoj nastup.  Ovi navodno nisu uspeli da sebi organizuju prevoz do Pančeva. 

Grupa HUND iz Aranđelovca je uspela da dođe ali je zato na samom startu imala probleme sa gitarom i potrajalo je neko vreme dok se nekako nije našla zamena. Situaciju je spasio gitarista iz Posnog praseta pozajmivši svog Gibsona koji je začudo bio u istom štimu pa je svirka konačno mogla da počne ... Svi koji su pratili srpsku underground punk scenu znaju za HUND. Bili su najaktivniju devedesetih ali evo i sada u zrelim godinama još uvek rade. Njihov info kaže sledeće:  Grupa je osnovana 1989. godine u Aranđelovcu a već 1990. prvi put nastupa na lokalnim svirkama. To je period kada je samo u Aranđelovcu bilo sigurno desetak bendova koji su za sobom imali snimljenog materijala u studijima širom Srbije, najčešće u Beogradu. Bend je svirao u SKC-u i Akademiji u Beogradu, Rokoteci u Novom Sadu, u Kragujevcu, Nišu, Niškoj Banji, Gornjem Milanovcu, Čačku, Užicu, Lučanima, Kosjeriću, Orašju, Valjevu, Šapcu, Ćupriji, Smederevu, Jagodini i Mladenovcu. HUND je, prema dosadašnjim informacijama, prvi srpski bend koji je nakon raspada bivše SFRJ nastupao u Federaciji BiH (Tuzla) i Republici Hrvatskoj (Beli Manastir). Muzika koju grupa neguje može se svrstati u melodicni punk-rock. Članovi benda su: Kiri (gitara i glas), Chacky (gitara i glas), Mecka (bas i glas) i Crv (Bubnjevi). Diskografija: Ko je ubio mrtvog čoveka (Take It Or Leave It, 1993), To ne mogu da objasnim (Kontra Kultura & Bad Music For Bad People, 1996), Lekcija iz unutrašnjosti (Naše Records, 2001) i Za Večnost (Multimedijalni CD, Naše Records, 2008). 

Kao što su to sami naveli pre početka svirke, koncert na PANUP festivalu je bio tek drugi nastup HUND-a u Vojvodini. Četvorka je svirala sledeće pesme: U vremenu, Niko me više ..., Ponekad, Ovo je kraj, Drug, U nedogled, Kada volim, Zulu, Mrtav čovek, Nema te, Srce kuca i za kraj pesmu Srbija. Činilo mi se da su momci bili pomalo umorni pošto je izgledalo da sviraju više na silu nego iz zadovoljstva. Naročito mi je bubnjar izgledao veoma smoren i nervozan ... Tek u drugom delu nastupa su malo oživeli i nije bilo loše videti kako basista - umesto da samo bude podloga za dvojicu gitarista - sjajno svira neke veoma zanimljive i brze rifove. Na kraju je nastup bio veoma dobar i šteta što nije trajao malo duže (planirali su da sviraju još dve-tri pesme). Bilo kako bilo, bila je to zaista velika čast videti ove legende srpske underground scene uživo ...

Poslednji su nastupili The Elements i malo je reći da sam ja zapravo najviše zbog njih i dolazio na ovaj festival. U minulih tridesetak godina, The Elements su ustvari bili i ostali najznačajniji pančevački rock bend. I ne bi ja njih svodio samo na pank, The Elements su onomad bili mnogo veći od panka. U ono vreme kada sam ja počinjao da pratim lokalnu underground, punk i DIY scenu, The Elements su bili najveće i najpoznatije ime iz Pančeva (mala napomena: Napred u prošlost su iz Banatskog Novog Sela a ne iz Pančeva) - njihova muzika je bila - i još uvek jeste - prilično originalna, upečatljiva i veoma, VEOMA, moćna (na jednoj od njihovih svirki - tamo negde u drugoj polovini devedesetih - sam nakon koncerta imao utisak da je preko svih nas u publici tenk prošao, toliko su bili jaki i ubedljivi) a njihovi tekstovi genijalni (jednostavni ali duboki pa se uvek zamisliš nad značenjem). Sećam se kako sam onomad - putujući i upoznajući ljude sa srpske underground scene - uvek bio veoma ponosan kada bih po njihovim kasetnim kolekcijama nailazio na kasetu Our Minds - uvek sam se hvalio da su oni "iz mog kraja" i da sam ih gledao uživo ...

Elem, info grupe kaže sledeće:  Kultna punk grupa devedesetih iz Pančeva. Mešavina sirovog punka i hard corea. Članovi benda su Nenad Pavlov - Šone, Milosavljević Aleksej - Uške, Krstin Dejan - Krle, Bakalović Miloš - Bakaši i Radaković Feri. Ovaj bend može da se pohvali sa mnogo živih nastupa, po celoj Srbiji, a 1996. izdat je jedini album Our Minds koji je snimljen kod Vuje (KBO!) u studiju "Češnjak" u Kragujevcu. Bend je egzistirao od 1991. do 2000. Poslednji nastup je bio 2000. godine u Banjaluci u klubu ETF -a. Posle punih 10 godina pauze The Elements je svirao na Rok Festu 28. Avgusta 2010 i može se reći da ponovo postoje! Eto, ja pojma nisam imao da ovaj bend ponovo radi i malo je reći da sam bio oduševljen kada sam video njihovo ime na spisku bendova koji nastupaju na PANUP-u. Svoj kratak nastup - organizator je veoma slabo  planirao satnicu i ova grupa je izašla na binu u 1:00, dakle u vreme kada je u gradu već trebalo da bude fajront za bučne svirke - su počeli pesmom Mi jedemo svetlost. Izuzetno mi je drago što mogu da kažem da The Elements još uvek zvuče i izgledaju odlično. Nastavili su pesmama Vatra, Žica, Sećanja ("Sećanja naviru kroz praznu lobanju ..." fantastično!),  Bela soba i za sam kraj - Parazit. Pesma Koza je bila najavljena ali je nisu odsvirali ... Bilo je oko pola dva i bilo je vreme da se ovo dešavanje završi. Bio je već uveliko ponedeljak, novi radni dan ...

Dakle to je to. Prvi PANUP festival je održan i videli smo što smo videli, čuli - šta smo čuli.

Problemi koji su obeležili festival su slabija posećenost (kasno-noćni nedeljni termin sigurno nije pomogao posećenosti) i loše planiranje satnice nastupa (najbolji bend je zapravo i najkraće svirao). Organizator bi morao da obrati pažnju i sledeći put reši ova dva problema. Sa druge strane, sala Apolo je i posle godinu dana od otvaranja još uvek odlično mesto za kulturna dešavanja i nadajmo se da će ih ubuduće biti još više ...

POZORIŠTE U KOVAČICI: Divadelný vavrín - VIII. dan (Dom kulture Kovačica, 24. X. - 02. XI. 2014)

Ima jedan od principa u vaspitanju deteta, princip koji nalaže da vaspitač ne treba da izriče vaspitnu meru odmah nakon što je vaspitanik nešto grdno zgrešio. Pretpostavlja se da je za optimalni efekat vaspitne ipak mere potrebno neko vreme da se strasti smire i da ta neka prva ljutnja prođe. Teško je razmišljati kada smo van sebe od besa, zato je potrebno dozvoliti da prođe neko vreme i da nas taj bes prođe. Na taj način i vaspitač i vaspitanik imaju neko vreme da razmisle o tome šta se desilo pa da tek nakon jednog perioda zrelog razmišljanja donesu neke odluke bez uticaja teških emocija ... To je glavni razlog zašto ovaj tekst pišem tek šest dana nakon završetka ovog festivala.

Minule nedelje, po završetku ceremonije zatvaranja festivala - bio sam prilično besan. U stvari, tokom same ceremonije dodele nagrada sam se osećao fantastično - prosto nisam mogao da verujem čemu prisustvujem - sve je bilo veoma uzbudljivo, neizvesno i bilo mi je veoma zabavno slušati ko je sve tu dobio nagradu. Gledajući neke od nagrađenih na sceni, došlo mi je samo da se grohotom smejem i da ludački aplaudiram, koliko god neke od tih scena bile mučne i tužne za gledanje. Ja zapravo nisam mogao da verujem koliko je ceremonija dodele nagrada zapravo potvrdila veliku većinu mojih najcrnjih slutnji - skoro sve što sam mislio, čak i one najgore, u velikom delu se i obistinilo. Tek malo kasnije, kada smo u pauzi izašli napolje da uz piće svedemo te neke prve utiske, video sam ogorčenost ljudi i nevericu da se ovakve stvari mogu dešavati u XXI. veku i u jednom demokratskom društvu... Tek tada sam osetio bes i svo zadovoljstvo koje sam osetio - glupo zadovoljstvo zbog toga što je ispalo da sam bio u pravu oko nekih mojih slutnji - se pretvorilo u tu neku teskobu i depresiju, jer sam uvideo da se ovakvim tretiranjem kulture - kultura uništava dosta temeljno i to na jedan veoma veoma dug period. Potrajaće bukvalno godine ili decenije dok se naprosto neki ljudi ne sklone, ne odu u penziju ili ne budu - ko zna kakvim političkim zapletima - sklonjeni ... A dotle će životi prolaziti i za cele generacije će naprosto biti prekasno, izgubiće i želju i naviku da dolaze i prate kulturna dešavanja u Kovačici.

Dakle, na ceremoniji dodele nagrada je dodeljena 51 (slovima; pedesetjedna) nagrada. Bukvalno nije bilo mesta na bini za sve one koji su dobili nagradu! Naravno masa njih se nije ni pojavila na dodeli ... Najvažnije nagrade su dodeljene po sledećem rasporedu: 

NAJBOLJA POZORIŠNA PREDSTAVA NA FESTIVALU: Starý frfloš (Kovačica)

DRUGA NAGRADA: Živý bič (Stara Pazova)

TRAĆA NAGRADA: Čakanie na Godota (Padina)

NAJBOLJA REŽIJA: Jan Makan (predstava Starý frfloš)

SPECIJALNA NAGRADA ZA TEKST: Dragan Karlečik za dramu I na U (Kovačica)

NAJBOLJA GLUMICA: Ana Širka (u predstavi Starý frfloš)

NAJBOLJI GLUMAC: Mihal Čiliak (Divadelná komédia, Kulpin)

NAJBOLJA SCENOGRAFIJA: Živý bič (Stara Pazova)

...

i tako još 43 puta, što zasluženo, što nezasluženo. Kompletan pregled svih dodeljenih nagrada i diploma možete pročitati na stranicama časopisa Hlas Ludu.

Imali smo ovde dvostruku katastrofu:

Prvo, nagrade i diplome su deljene šakom i kapom. Dakle, ovde zaista nije bilo ničega što bi ukazalo na neki rezon, neka čvrsta merila u procenjivanju onoga što valja i onoga što ne valja. Najbolja predstava je Starý frfloš, pobogu! Naravno, ja sam možda previše glup da shvatim genijalnost ove predstave i možda je žiri ovde video nešto što ja nikako nisam.  Dakle, ja možda zaista jesam potpuna neznalica i jednostavno ne razumem pozorište i elemente koji ga čine kvalitetnim, i sve što sam ovde pisao zaista treba da uzimate sa velikom rezervom. Ali, valja biti fer i priznati da je tu bilo pregršt drugih nagrada koje su dodeljene a da za njih - čak i da smo genijalci koji na pozorište gledaju postmodernistički, feministički, marksistički, kako god - nije moglo da bude ozbiljnog rezona. Na primer, reći da je Ana Širkova (Starý frfloš, Kovačica) najbolja glumica na festivalu na kojem smo videli Anu Kanašovu (Živý bič, Stara Pazova), Mariju Koruniakovu (Divadelná komédia, Kulpin) ili Katarinu Kadancovu (Čakanie na Godota, Padina) je u najmanju ruku veoma čudno. Onda recimo Jan Žolnaj - kojeg sam ja izdvojio kao svetlu tačku u veoma slaboj predstavi Starý frfloš  - na dodeli nije ni pomenut i on je zapravo jedini (ili jedan od dvojice, više nisam siguran) iz celog ansambla predstave Starý frfloš koji NIJE dobio nagradu-diplomu! Na kraju krajeva, diplomu-nagradu dobili i glumci čije je likove malo ko zapamtio - koji su bili nebitni za kvalitet predstave, pa čak i samu radnju u predstavi (recimo lik Egona u predstavi Nízkotučný život) - i oni čiji lik je zahtevao izuzetne napore, fantastičnu posvećenost i natprosečne glumačke veštine (recimo lik Luckyja u Čakanie na Godota). E sad, neko će reći da su takve propozicije - dodeliti nagradu za glumca, čak i ako je u predstavi ovaj jedini glumac - ali uvek postoji opcije ne dodeliti nagradu u nekoj od - inače brojnih - kategorija.  

Drugo, ako nema rezona i merila, onda ljudima ostaje samo da nagađaju da su ovde neki drugi - svakako ne umetnički - faktori uticali na kriterijume za dodeljivanje nagrada.  Ovakve stvari na kulturu utiču pogubno i to dvostruko. Sa jedne strane, onima koji su radili dobro i na festival došli sa dobrim predstavama je ovakvim vrednovanjem rad potpuno obezvređen i njima je rečeno da zapravo i nije važno kako su radili jer evo i oni koji su radili slabo - dobijaju nagradu i bivaju pohvaljeni. Zbog toga, oni koji su - kreativnosšću, dobrim radom i ličnim zalaganjem - nagradu zaslužili, mogu da imaju osećaj da je njihova nagrada manje vredna zbog ovakvog konteksta, festivala na kojem su nagradu dobili i oni koji istu nisu zaslužili. Sa druge strane, oni koji su radili loše ili slabo su dobili potvrdu da je to što rade zapravo OK i oni će i sledeće godine na festival doći sa isto tako slabom predstavom ... I tako dok ili njima ili ljudima u publici ne dosadi. Ovi tako nikada neće shvatiti da je ono što rade loše ni zašto je loše i šta je potrebno raditi da bi bilo bolje. 

Na kraju, ceo ovaj festival se ovakvim radom pretvara u jedno fingiranje, jedno glumatanje da se kultura neguje, da se i u našim malim manjinskim sredinama nešto ipak dešava, da se sve to vrednuje i da sve zajedno ipak nekako funkcioniše kao zaokružena celina, "čak i u ova teška i krizna vremena" ... Kada se sve završi, ljudi kojima je kultura posao za koji su plaćeni, se tapšu po leđima, ređaju se floskule i pričaju se gluposti a da dobar deo njih zapravo nije pogledao ni jedna jedinu predstavu na festivalu. Ali nije važno, negde na papiru - na tim završnim izveštajima kojima se pravdaju sredstva - se sve fino izdešavalo i "uvereni smo da će sledeće godine biti još bolje." Samo što uz ovakav rad, najverovatnije neće, zbog čega će svake sledeće godine sve manje mladih, obrazovanih, pametnih, svesnih i angažovanih ljudi dolaziti da gleda predstave i tako će jednog dana sve ovo postati bespredmetno i besmisleno jer ce umesto umetničkog postati još jedan od onih populističkih i folklornih na kojima nije važno kako radimo nego je važno da se uz pesmu, igru, jelo i piće svi dobro zabavljamo.  I što je zaista bedno, nagrađena predstava treba da ide u Slovačku, gde će - Starý frfloš kao najbolje iz Srbije - predstavljati pozorišnu produkciju vojvođanskih Slovaka, čime zapravo ovakvo loše tretiranje kulture postaje internacionalizovano.    

Na samom kraju poslednjeg dana festivala - u njegovom revijalnom delu - pogledali smo  još jednu predstavu po textu Branislava Nušića, Podozrivá osoba tj. Sumnjivo lice - ovaj put u profesionalnom izvođenju Slovačkog vojvođanskog pozorišta iz Bačkog Petrovca. Najzanimljivije je bilo to što je u ovoj inscenaciji radnja smeštena u pedesete godine XX veka i u potpunosti se odvija u duhu stroge komunističke diktature onog vremena. Takođe, veoma dobar detalj u ovoj urnebesnoj komediji je bio i to što je ansambl koristio celu salu za svoju inscenaciju - likovi su ulazili u salu na bočne ulaze Doma kulture, neki glumci su sedeli u publici pa onda sa svog sedišta - izlazeći na scenu - izgovarali svoje replike (tako je jedan od likova "uhapšen i priveden" sa sedišta u kojem je sedeo zajedno sa publikom). Sva sreća što nije bilo previše ljudi u publici! Osim toga, glumci su tekst govorili i na slovačkom i na srpskom jeziku i bilo je to veoma zanimljivo za gledanje (inače, to prožimanje jezika je zapravo postalo normalno u zadnje vreme u nekim sredinama gde su lokalni Slovaci prestali da drže do svog jezika i medjusobno pričaju i na srpskom i na slovačkom jeziku) ...Zaista je bilo lepo pogledati jednu profesionalnu predstavu sa vrhunskim produkcionim vrednostima. Sumnjivo lice je odlično pomoglo da zaboravimo na onu katastrofu od završne ceremonije dodeljivanja nagrada na festivalu. Publika se takođe veoma lepo zabavila i super je bilo to što je predstava trajala čak 140 minuta (sa jednom pauzom) tako da smo za kraj festivala dobili pozorišnu poslasticu što kaže narod "za sve pare" ...

POZORIŠTE U KOVAČICI: Divadelný vavrín - VII. dan (Dom kulture Kovačica, 24. X. - 02. XI. 2014)

Pretposlednjeg dana festivala gledali smo ansamble iz Aradača i iz Bačkog Petrovca. Bio je ovo malo slabiji dan, ali dan koji su na kraju ipak izvadile odlične muzičke numere u mjuziklu Od zajtra nepijeme.

Ali, hajdemo redom ...  Prvo su nastupili Aradačani sa svojom predstavom Láska alebo niečo tomu podobné (Ljubav ili nešto tome slično). Radilo se o prilično jednostavnoj inscenaciji u kojoj se obrađuju svakodnevni doživljaji ljudi iz ovog malog mesta kod Zrenjanina. Jednog sasvim običnog dana se glava porodice, deda Pankrac, napije, ode negde biciklom i na par dana mu se gubi svaki trag. Sve do  momenta kada ga policija pronađe u Vranju, dakle na drugom kraju Srbije, gde je navodno došao sam, istim tim biciklom. Celo ovo zamešateljstvo u jednom momentu postaje deo televizijskog reality programa i pojavljuje se tu i neka navodna dedina ljubavnica i ... Vidite, meni je komplikovano da vam ovo prepričam, pa je jasno da je priča u ovoj predstavi bila prilično traljava. Na svu sreću, ansambl glumaca nije bio baš toliko loš pa se publika sasvim lepo zabavila i nasmejala na ovoj predstavi. Naročito zato što su sve fore i fazoni iz pera Jana Hrubika veoma bliske svima nama ovde u Kovačici (život zemljoradnika, siromaštvo, očekivanje da dođe žetva pa da se konačno dođe do nekih većih para, neplaćanje socijalnog i zdravstvenog osiguranja, alkoholizam, nezaposlenost, višegeneracijske porodice pod istim krovom i nerazumevanje među generacijama ...).

E sad, najgore je to što sam celo vreme imao taj osećaj da je sve ovo moglo mnogo bolje. Kada ansambli želi da rade ovakve priče - one iz života našeg (priglupog, naivnog a opet i lukavog i mudrog) naroda - onda tu ne mora da bude ni podilaženja ni šmiranja, ne mora da bude psovki, proste vulgarizacije, stereotipizacije likova, ne mora se priča komplikovati elementima preuzetim sa treš reality televizije, samo da bi se ova veštački osavremenila i da bi joj se dala neka aktuelnost ... Poenta je da se ne mora ništa dodavati liku od kojeg se polazi, jer se od tog lika i polazilo zato što je on sam, takav-kakav je, bio smešan i zanimljiv za obradu. Dosta je to što je taj deda siromašan, što živi u kući sa ženom, sinom, snajom, unukom ... dosta je i to što je granični slučaj alkoholiizma i demencije - ne morate mu dodavati neke priče o učešću u realitiju ... Reality je jadni fenomen svog vremena a seljaci i njihove dogodovštine su bili i biće nepresušni izvor i jeftine zabave i lucidnog humora. Treba raditi mnogo promišljenije od ovoga što smo videli na sceni ...

Mnogo veći problem sam imao sa ansamblom iz Bačkog Petrovca, jer se ovde radi o velikom mestu, velikom ansamblu i visoko postavljenom cilju: poetski kabare, sa elementima mjuzikla i stand-up komedije.   Dakle Od zajtra nepijeme (Od sutra ne pijemo) je neka vrsta zabavnog programa - ne bih ovo nazvao pozorišnom predstavom, ovo bi recimo moglo da bude veoma efektan TV program, recimo tamo oko božicno-novogodišnjih praznika - u kojem su se ređale pesme, stihovi, anekdote i gorko-slatke pošalice na temu alkohola i boemštine. 

Na sceni smo imali neku vrstu prvog plana - u koji su izlazili pevači, recitatori i zabavljači, dok je u drugom planu bio orkestar. I to kakav orkestar! Perfektan! Dakle totalni sluhisti, muzički izuzetno dobro potkovani .. A na sceni tako dobro ozvučeni da se mogla čuti igla da je pala! Ovde je zaista orkestar tj. bend bio 90% programa. Dobri su bili i pevači, više njih, u glavnom mladi momci i devojke koji su uz pevanje umeli i da zabave publiku igrom i lepim kostimima ... Ali, šta je orkestar bez songova?! Songovi, tj. pesme Vladimira i Jaroslava Zime su bile fantastične i zaista se nadam da će u dogledno vreme biti moguće nabaviti sve to negde na YouTubeu ili kao download ... 

Najveći problem je postojao u vezi režije i svetla. Režiserski zahvati su bili takoreći nepostojeći, jer ovde i nije bilo neke poente, čak ni neke radnje - uvoda, razrade, završetka - ili nekih upadljivih likova. Sve što se na sceni dešavalo je bilo smenjivanje pevača sa recitatorima, recitatora sa komičarima, komičara sa pevačima i tako u krug ... Osim toga, problem je postojao i sa osvetljenjem jer ako nisu bili u tom nekom prvom planu, glumci bi u pozadini bauljali u potpunom mraku ili polumraku. Najslabiji deo predstave je taj neki stand up deo - zapravo je sve to bio neki recitatorski fazon izlaganja neke svoje priče ili anekdote - tu je bilo dosta toga duhovitog i zabavnog ali je malo toga bilo komičnog, dubokog ili vrednog prepričavanja. A ako ti se vic ne prepričava onda znaš i sam da ...  

Sve u svemu, slabiji dan na festivalu ali je bar bilo lepo pešačiti kuci pevušeći ove zaista odlične songove ...

POZORIŠTE U KOVAČICI: Divadelný vavrín – VI. dan (Dom kulture Kovačica, 24. X. - 02. XI. 2014)

Bez svake sumnje, bio je ovo izuzetno dobar dan na festivalu. Lepo i prijatno jesenje veče, Noć veštica zapravo, bilo je perfektno za par sati druženja sa odlično raspoloženim  Kulpinčanima i Vojlovičanima ...

Kulpinčani su se ove godine posvetili inscenaciji zanimljive komedije finskog autora Benghta Ahlforsa (1937) Divadelná komédia (Pozorišna komedija). Ovo je veoma zanimljiv rad jer se odvija na tom nekom meta- nivou, dakle ovo je komedija o produkciji pozorišne komedije. Matilda (Maria Koruniakova) je direktorka provincijalnog pozorišta koja - uz svakodnevnu borbu da održi svoju instituciju u životu i svoj ansambl na broju - pokušava i da producira i režira novu komediju. I kao što to u pozorištu biva, budžet je mizeran, glumci sa sobom u pozorište donose svoje sujete i lične problem dok je scenarista najobičnija pijandura koja svaki put dođe sa novom verzijom trećeg čina. Sa dolaskom nove glumice - Linda (Katarina Kolarova) velika zvezda, bivša operska diva, sada već odavno na zalasku karijere prinuđena da posao traži u provinciji - čini se da je Matildina komedija unapred osuđena na propast. Ipak, osam nedelja kasnije, ansambl silazi sa bine praćen frenetičnim aplauzima publike. Šta se desilo i kako im je uspelo, to zna samo ovaj traljavi ansambl ... Najjača karika u ovoj predstavi je zapravo sam tekst. Vidi se da Ahlfors izuzetno dobro poznaje prilike i da zna šta je suština, šta je ono oko čega se članovi ansambla trve i nerviraju. U jednom momentu Oskar lepo kaže "Svi smo mi kurve ... Mi samo dajemo publici ono što ona želi da vidi." čime nam skreće pažnju na to da u pozorištu sve muke i svi problemi celog ansambla na kraju vode samo toj nekoj zabavi za mase - i ničem drugom.  Takođe i samom glumcima, ansamblu, od svega na kraju najiše znače i prijaju aplauzi. Kada praćeni aplauzima siđu sa bine, sve drugo odjednom postaje nevažno i sve biva prepušteno zaboravu. Samo Matilda ostaje nezadovoljna i prazna, i sanja o tome da batali sve i postane vaspitačica ... 

Ovde se radi o polovično uspelom delu. Mislim, dobro je ovo, lepo smo se zabavili i ovo jeste dobrano iznad proseka, ali ipak daleko je ovo od odličnog. Recimo i ovaj put je Koruniakova bila vrlo dobra, ali nažalost samo vrlo dobra. A znamo koliko je ona bolja od ovoga što smo videli, pamtimo je od pre dve godine, u predstavi Frajerčenia na Tretej ulici, gde je bila odlična i ja u glavi još uvek imam živu sliku njenog lika iz te predstave. Osim nje - baš kao i onomad u predstavi Frajerčenia na Tretej ulici - dobar je i Mihal Čiliak koji ovde tumači lik Oskara, inspicijenta koji se brine da - u ludilu svakodnevnih proba i prečestih sukoba - svi budu podmireni i da se predstava nekako dogura do premijere.  Često sam imao utisak da glumci promašuju poentu izgovorenih replika, pa sam onda na par mesta imao osećaj da je sjajna replika izgubljena zbog slabije izvedbe. Posle predstave mi je pao na pamet film Turneja (2008, Goran Marković) gde takođe imamo priču koja prati likove - beogradske glumce na turneji - po ratom zahvaćenim područjima, sa tom svojom nekom nevažnom pozorinom predstavom. Tu se isto tako - ali sa mnogo više dubine i lucidnosti - zaviruje iza scene i vidi da svi ti glumci imaju neke svoje fantastične lične priče, da su svi ti ljudi - "izvođači glumačkih radova" - ujedno i komični i tragični, i smešni i tužni, i mudri i glupi, ... Ali na kraju kada se turneja završi oni su prazni, sede iza pozorišne zavese ćute i jedu. Njih je sam život samleo, sama realnost pregazila. Dakle, u tom filmu je recimo ova profesija prikazana onako kako treba i voleo bih kada bismo to mogli videti i u Pozorišnoj komediji u izvođenju ansambla iz Kulpina jer sam tekst je bio zaista odlična podloga za to ... Recimo kod one scene kada ženskaroš Harry (Jan Halupka ml.) dolazi u pozorište sa dva kofera i odelom u ruci jer ga je žena izbacila iz stana i traži razvod - tu je bilo prilike za dublju razradu lika i malu bolji uvid u njegov život i činjenicu da ovaj promiskuitetni ženskaroš na kraju ipak trpi teške posledice svojih besprizornih grehova. I plus on tu mora da nastavi sa probom kao da se ništa nije desilo... Ova scena je dakle lep primer polovičnog uspeha, primer kako je moglo mnogo bolje.

Vojlovičani su došli sa predstavom Trúchliaci pozostalí tj. Ožalošćenom porodicom. Srevši ih pre predstave pitao sam ih koliko uopšte ima Slovaka u ovoj pančevačkoj MZ i rekoše mi da ih je manje od hiljadu. Pa ipak su uspeli da odrade jednu sasvim solidnu adaptaciju ove komedije Branislava Nušića, gde je na sceni čak jedanaest glumaca tj. likova koje treba tumačiti. Ansambl se baš potrudio, pa smo videli i neke zaista smele pokušaje da se ova komedija potpuno osavremeni upotrebom današnjeg slenga, savremenih poslovnih odnosa, kao i čestom upotrebom multimedije na sceni. Zapravo najzanimljivija je bila upotreba multimedije - projektora uz pomoć kojeg su nam na sceni prenosili sadržaje sa mobilnih telefona i Facebook naloga likova u komediji. Sve ovo je bilo baš zanimljivo - na primer ona scena kada ožalošćeni obilaze kuću pokojnika i slikaju njegovu imovinu i sve postavljaju na FB - ali nije odmaklo dalje od usputne smicalice i jeftinog trika. Na primer najbolji deo mi je bilo taj neki komentar potpune vulgarizacije upotrebe mobilnih telefona u savremenom društvu. Ako pogledate oko sebe, videćete da su ljudi non stop uz svoje mobilne telefone, čukaju poruke, trkeljišu sa ko zna kim trošeći nemilice tih svojih 40 000 besplatnih minuta i generalno smaraju sa time non stop, bez ikakve mere i bez ikakvih obzira prema bilo kome oko sebe ... E neki od likova u ovako osavremenjenoj Nušićevoj komediji su baš takvi, najradije bi sve gledali kroz ekrančić svog telefona ili kroz newsfeed svog FB naloga.  To je bio veoma zanimljiv detalj ali trebalo je to malo bolje razraditi. Koliko puta ste doživeli da nekome neštovpričate a taj malo-malo pa uzme da čačka svoj telefon usred razgovora? E to je taj nivo vulgarizacije i ja bih voleo da je u predstavi sve otišlo baš u tom pravcu ...

Drugi veoma zanimljiv aspekt koji mi se veoma svideo je bio upotreba šaptačice. Ansambl je preko svake mere upotrebljavao usluge šaptačice, devojke koja je celo vreme bila tu sa strane neposredno pored scene i na momente je sasvim jasno i glasno šaptala glumcima replike. Ponekada su se i glumci okretali prema njoj, tražeci pomoc, i sve je na momente zalazilo u neku veoma čudnu dimenziju, u taj meta- nivo, jer smo na kraju videli da je - izašavši na scenu da izgrdi glumca koji je zaboravio svoju poslednju repliku - i sama obučena u crno kao i svi ostali članovi ove Ožalošćene porodice, ostavljajući nas da nagađamo šta ovde jeste a šta nije bilo namerno i predviđeno scenariom i režijom Vladane Cvijanović ...  Posle predstave, na debati, bilo je pomalo bezveze što sami glumci nisu hteli da nam pojasne ovaj aspekt njihove adaptacije (režiserka nije bila prisutna zbog bolesti). Takodje niko se nije potrudio da objasni zašto je sva scenografija imala natpise zalepoljen na sebi? Ipak, ne mora sve da bude objašnjeno, ovo uopšte nije bila loša predstava i činila je perfektan par sa predstavom Kulpinčana.

Da, bio je ovo baš dobar dan na Pozorišnim lovorikama. Prava je šteta što je bilo tako malo ljudi ...