POZORIŠTE U KOVAČICI: Čekajući Godoa (Dom kulture Padina, 21.09.2014)

Drama Semjuela Beketa*, Čekajući Godoa je možda i najznačajnija drama u XX. veku. Javlja se kao deo opštih težnji u filozofiji i umetnosti (kod egzistencijalista i nadrealista ponajviše), da se u veku velikih ali jednako besmislenih ratova odbace sve utopije humanizma. Uz Džojsa, Kafku, Sartra i Kamija, Beket je još jedan od onih sumornih glasnika, koji svetu donose vesti o  čovekovoj bezizlaznosti i privremenosti (naročito su pored Beketovog Godoa, bitni i Kafkini romani Proces i Zamak, roman Stranac i filozofski eseji u knjizi Mit o Sizifu Kamija, kao i Sartrov roman Mučnina i njegova drama Bez izlaza). 

Strava, strepnja i tuga koje proizilaze iz doživljaja apsurda i besmisla življenja ("avetinjska praznina postojanja") je kod Beketovih savremenika različito shvatana (Kami je recimo pisao o samoubistvu kao činu koji stoji kao jedino čovekovo oružije naspram apsurda), ali kod Beketa ona predstavlja "materiju egzistencije" - ona se ne opisuje i o njoj se ne raspravlja - ona je naprosto tu i niti se ima šta uraditi - niti njegovi likovi bilo šta značajno rade.   Beketove kreativne pokretačke snage - u njegovom kretanju kroz "iskustveni svet bića" - su samo gađenje i tuga. Stoga u Godou nema nikakve dramatičnosti niti didaktičnosti. Za Beketa je umetnost "ispražnjavanje duše, bičevanje sebe, samouništavanje pred neobijašnjivom čovekovom krivicom ... ali bez skrušenosti i vere."

Pored toga, Godo je i jedan od najvećih fenomena minulog veka i već šezdeset godina ga publika tumači na različite načine. Najjednostavnije i najpovršnije je povući paralelu između engleskog termina God (Bog) i pominjanog Godoa. Dakle, da li to Vladimir i Estragon očekuju dolazak Boga? Prema drugima (kao i za lika iz Kafkinog Zamka) Godo otelotvoruje prastaro verovanje u "nevidljivu silu i nedostižnu pomoć" koje nalazimo još u Knjizi o Jovu. Prema trećima, Godo je lik iz Balzakove drame Merkade, u kojoj se neprestano očekuje neka ličnost po imenu Godo. Tumačenja je mnogo i jasno je da nijedno neće biti stroprocentno tačno. U tome je i veličina Beketove drame - on je postavio goli obrazac u koji - i kritičari i pozorišni ansambli i mi sami, svako od nas -  možemo ubacivati sopstvena tumačenja.

Prema Bihalji-Merinu poenta drame Čekajući Godoa je ustvari samo čekanje. Dakle, sami likovi nisu toliko bitni. Čekanje je "sadržina i nosilac komada". Jer, "živeti znači - čekati, na bolja vremena, na ljubav, prijateljstvo, dobru večeru ... ono znači otrpeti vreme u njegovom najskrivenijem samorazaračkom sklopu. Vreme koje svakoliko zbivanje preobražava i prekriva zaboravom." Ali, vreme je kod Beketa takođe neodređeno, neodredivo, beznačajno ali ipak i takvo da ono njegove likove dovodi do ludila. Otud, zaključujemo, živeti je beznačajno, dosadno, ali i izluđujuće. Ali dok kod Kamija uvek postoji (častan, smisaon) izlaz (izbavljenje) iz apsurda i straha (dakle, samoubistvo), kod Beketa se o mogućnosti takvog izlaza samo govori, ali se ona uvek nekako izbegava, iz podjednako beznačajnih razloga. Likovi ostaju da trpe apsurd jer očekuju da će on proći sa dolaskom Godoa - izbavitelja. 

21. je vek i čitajući dramu i zamišljajući likove - ili gledajući neku od adaptacija posredstvom YouTube-a - veoma lako možemo da dodjemo do neke od brojnih mogućih interpretacija Godoa. Lično, od prvog čitanja - tamo negde polovinom devedesetih - sam Čekajući Godoa zamišljao kao ultimativni prikaz praznine i besmisla egzistencije. Godoa po meni treba čitati u tinejdžerskom dobu, Onda kada shvatiš da ovaj svet i nije baš tako impresivan kakav ti se činio u detinjstvu. Kada shvatiš da ljudi oko tebe nisu svemoćni, da svet nije ni pravedan a kamo li idealan, Kada shvatiš da se sve ovo oko tebe može veoma lako završiti - i to bez ikakve krajnje poente ili smisla. Likovi na koje u drami nailazimo sam stoga uvek zamišljao kao starije, ružne, prljave, glupe i dosadne. Vladimir i Estragon su u mojoj glavi bezvredni likovi, ljudi koji nisu vredni sažaljenja i samilosti. Likovi koji su možda čak i presrećni u svojoj gluposti i svom apsurdu. Levičar u meni bi rekao da su Pozzo i Lucky ustvari pravi protagonisti ove drame, jer njima - kroz nedovršenu, okrnjenu dijalektiku sluge i gospodara - život ipak prolazi u nekom kakvom-takvom značenju. Vladimir i Estragon su u najboljem slučaju samo svesni posmatrači okolnih dešavanja i dešavanja im se dešavaju tako što im padaju na glavu a ne zato što ih oni sami izazivaju. Oni su dakle pasivni, nedelatni faktor. Oni možda pokušavaju da razumeju stvari, ali im to ne polazi za rukom. Pravi, delatni faktor dešavanja - kao jedan od mogućih prikaza istorije sveta - su u Godou ipak Pozzo i Lucky. 

Na svu sreću, moje tumačenje je jednako vredno kao i svačije pa stoga imamo bezbroj drugačijih tumačenja koja su isto tako jednako dobra kao i ovo moje. Zato mogu da kažem da je postavka drame Čekajući Godoa u izvođenju amaterskog ansambla Doma Kulture Mihal Babinka u Padini - odlična, Odlična u smislu da mi je - zato što se u velikoj meri razlikuje od svega što ja lično od jedne Beketove drame očekujem -  ova od početka do kraja bila intrigantna, nova i uzbudljiva, sveža i djavolski ukusna. Takodje, puno mi je značilo i to što ova donosi neka nova moguća tumačenja, naročito ona koja meni nikada ne bi pala na pamet ...

Počnimo od likova. U padinskoj interpretaciji Godoa (predstave održane 20. i 21. septembra, obe u 20h) Vladimir i Estragon su komični likovi - Stanlio i Olio, Čarli Čaplin i Baster Kiton - i ne možeš a da ih ne zavoliš. Preslatki su i ne bi im nikako pripisao da osećaju ikakav užas, ikakav strah i strepnju. Oni su začuđeni, pomalo su zapitani nad svime, pa čak i nad mogućnošću samoubistva. Ali njima je prevashodno dosadno i poput male dece, oni bi hteli da čačkaju stvari oko sebe. Kada vide dubke rane na Luckyjevom vratu, oni su poput klinčurije koja bi dugim štapom ili nekom polomljemom granom da šara po kakvoj pregaženoj lešini pored prašnjavog seoskog puta. Kada Pozzo i Lucky odu, Vladimir i Estragon se igraju oponašajući njihove brutalizovane komunikacijske obrasce (prevashodno kroz verbalno nasilje - uvrede i prozivke). Katarina Kadanec je bila odlična kao Vladimir, ona je bukvalno tih sedamdesetak minuta nosila celu predstavu na svojim leđima. Sa druge strane, Daniel Cicka je kao Lucky pred kraj prvog čina imao najupečatljiviju monološku epizodu. Želislav Kukučka se veoma dobro snašao kao Estragon, dok je Ana Kadanec imala zanimljiv posao da odigra i Pozza i Dečaka/Glasnika.  

I režiserova (Martin Labát) rešenja su bila zanimljiva. Drama koja bi prema Beketu trebalo da traje više od dva sata, u padinskoj verziji traje samo sat i petnaest minuta.  I to je dobro, jer pitanje je da li nove generacije klinaca imaju vremena za duge dramske pauze i suvoparne nedorečenosti. Kao da su utekli iz neke brodvejske komedije - dijalozi u Labatovoj postavci su brzi i britki a pauze kratke, uvek ispunjene pokretima ili igrom svetlosti. Vizuelno - u crno-belim kostimima, bowler šeširima i sa belim maskama -  Vladimir i Estragon kao da su upravo pobegli sa snimanja adaptacije Paklene pomoranže, dok Pozzo i Lucky imaju neku vrstu uvrnutog S/M odnosa, što je nešto što vizuelno proizilazi iz glumačke izvedbe Kadancove i čudnog izbora kostima za njenog Pozza (kraća crna haljina).

Scenografija (Dunja Palček) je izuzetno dobro zamišljena. Umesto drveta, na sceni je monolitni beli stub, pogodan za scenske svetlosne efekte. (Ingeniozno) brašno na podu i suptilna ali efektna upotreba scenskog svetla uspešno naglašavaju svaki pokret i pad, igru, skok ili trk. Muzika (Janko Tomek) u ovoj predstavi je prilično oskudna. Izvedena je na kontrabasu i takoreći je i ne primetite, ali je zato u scenama u kojima je nalazimo ona potpuno efektna.

Jedna od zamerki koju sam imao u vezi ove adaprtacije je ona na činjenicu da u programu nije navedeno ime prevodioca drame na slovači jezik. To mi je posebno bitno znati zasto što u današnje vreme postoji čudno insistiranje na jezičkoj čistoti prevoda na književni slovački jezik - koje zauzvrat uništava svaku prirodnost  adaptacije drame na slovački jezik kojim se služe vojvođanski Slovaci (pri čemu naravno nikako ne mislim na narodski-seoski govor, moderni ulični sleng ili pak srbizaciju). Odao bih zato ansamblu priznanje zbog hrabrosti da svoju interpretaciju učine potpuno prirodnom i razumljivom svakom gledaocu u publici (a ne samo profesorima slovačkog jezika, kako to ponekad ispadne sa savremenim slovačkim predstavama u Vojvodini).

Predstava je izvedena na maloj sceni, u još uvek solidno očuvanom padinskom Domu kulture. Cena ulaznice je bila simboličnih 100 dinara i obe predstave su danima pre premijere bile rasprodate. Pretpostavljam da ćete imati priliku da pogledate Čekajući Godoa u sklopu kulturno-umetničkih dešavanja tokom Kovačičkog oktobra ili na repertoaru Festivala pozorišnih ansambala vojvođanskih Slovaka Zlatne lovorike, krajem oktobra-početkom novembra u Kovačici.

Biće dakle veoma lepo i uzbodljivo ove godine tokom Festivala Zlatne lovorike, jer će žiri zaista imati prilično težak posao da izabere bolju od dve veoma jake predstave upravo iz naše opštine  ...

* U pisanju ovog prikaza, obilno sam koristio eseje Beket ili mitologija o ništavosti Ota Bihalji-Merina iz časopisa Književnost (9/1964), kao i esej Interpretacije i svjedočasntva Zvonimira Bajsića objavljenog u knjizi U očekivanju Godota (HNK, Zagreb, 1966).