Saturday, June 14, 2014

POZORIŠTE U KOVAČICI: Sud prachu (14. 06. 2014)


Kada se u Kovačici na polju kulturnih dešavanja dešava nešto novo i nešto što zbog svoje pretencioznosti i uloženog truda lokalnih entuzijasta zahteva neku vrstu posebne pažnje i posebnog tretmana, dolazi do veoma protivrečnih težnji u glavi svakog ko kritički promišlja dato umetničko delo.

Sa jedne strane, imaš veliku želju da svaku kritiku ostaviš sa strane i da jednostavno podržiš sve to što doprinosi jednoj bogatijoj i raznovrsnijoj i što ne reci hrabrijoj kulturnoj ponudi, kao i zaista svestranom razvoju lokalne umetničke scene.

Sa druge strane, možeš osetiti kopkanje svog zvanja i vežbati svakolike stilske figure satirući nedopustivo mediokritetski pristup tekstu, predvidljivo očajno preslabu izvedbu i lošu organizaciju ovog za lokalne entuzijaste ipak prevelikog zalogaja.

No, ipak, zaista je previše toga ove večeri bilo prvi put, pa je ipak najbolje naći neki srednji put i biti iskren, čisto da vidmo gde će nas to odvesti. Počnimo od najlakšeg - organizacije. Prvi put (otkad bar ja pamtim) je u Kovačici organizovana izvedba pozorišne predstave na otvorenom. Takođe, prvi put je organizovana pozorišna predstava u novom prostoru, nedavno preuređenom dvorištu lokalne mesne zajednice, koji sada služi kao prostor predviđen za organizaciju svih mogućih kulturnih dešavanja tokom godine, ponajviše koncerata i tome sličnih priredbi.

I nije sve to prošlo bez problema. Kao prvo, broj karata u prodaji je bio ograničen, par dana pre predstave je ova bila i rasprodata (što je zaista veliki, ogroman, uspeh za Kovačicu), samo da bi se na kraju pokazalo da ograničen broj mesta nije imao nikakve prave svrhe jer je raspored sedišta ionako bio takav, da ni u trećem redu više nisi mogao da vidiš šta se dešava na sceni. Takođe ljudi su celo vreme slobodno šetali okolo, sedali gde im je volja i generalno je veliki deo predstave protekao u nagađanju šta se dođavola - tamo dole ili gore ili levo ili desno - dešava. Zaista je neophodno da se za sledeci put uredi ovo u vezi rasporeda sedenja. Takođe još ovo, iako je bina prilično velika, rad sa scenografijom je bio prilično loš i nekoliko scena su se dešavale ispred bine, dakle u ravni sa publikom, što je opet značilo da ako si u trećem, četvrtom, petom redu, jednostavno ne vidiš šta se dešava i ostaje ti da slušaš i nagađaš ...

Drama makedonskog autora Dejana Dukovskog (1969) Bure Baruta iz 1994. je jedno od onih dela koja su nezaobilazna u razumevanju fenomena devedesetih na ex-YU prostoru. Naravno, najjače adaptacije su vezane za Srbiju - 1995. je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu odrađena kultna adaptacija (ko je onomad išao u kovačičku gimnaziju, mogao je da pogleda predstavu u sklopu izleta u Beograd u organizaciji profesorke Mire Gluvakov), dok je 1996. snimljen film Gorana Paskaljevića koji je nagrađen na Filmskom festivalu u Veneciji. Replike Sergeja Trifunovića, Mikija Manojlovića, Nebojše Glogovca, Aleksandra Berčeka, Mirjane Karanović ili Voje Brajovića su nešto što nam se svima urezalo duboko, duboko u podsvest i ostalo tamo kao još jedan od ožiljaka iz burnih devedesetih.

Dakle zaista hrabar odabir i zastrašujuce veliki zalogaj za kovačički KOKRAM, to jest KOlektiv KReativnih AMatera. Predstavu je režirao Ivan Kornović (glumio u novosadskom Pozorištu mladih) a prevod teksta je odradila Ivana Vereski. Predstava je rađena u produkciji Jana Puškara a asistent režije je bio Dragan Karlečik. Tehnički deo produkcije su radili Dragan Vladić, Vladimir Kuharik i Daniel Hajko.







Krenimo scenu po scenu:


Uzdravlje  
         ("Znas ko te tuko Dimitrije?")

Miroslav Sabo (Anđelko) i Miroslav Jonaš (Dimitrije) nisu loši, kada prelaze kroz dijalog penzionisanog policajca nasilnika i njegove davnašnje žrtve, koja mu se nedavno krvavo osvetila. Ali odmah se vidi da u ovoj sceni (pa ni u celoj predstavi) nema te nesnosne težine, te jačine i te oštrine, koju bi osetili u bolje osmišljenoj i izvedenoj sceni. Da, radi se pomalo i o jeziku. Kao što nemački jezik nije jezik romantičnih balada, tako ni slovački jezik nije za tešku dramu koja govori o kolektivno nesvesnim-podsvesno dubokim, depresivno sumornim i crnohumorno iracionalnim naravima ljudi sa ex-YU prostora. 


Incident 

Ova scena je potpuno besmislena. Igor Kušut, Zuzana Šipicki, Adam Strakušek i Mirslav Sabo glume u sceni u kojoj se preganjaju dva učesnika saobraćajnog udesa u kojem niko nije poginuo a oštećen je prastari automobil. Jednostvno me nije bilo briga za sve to - a na sceni napetost, drama, jurnjava, kuknjava ...


Sistem 
        ("Da smo živi i zdravi")

Daniel Venjarski i Janko Haviar su imali scenu u kojoj se dva sredovečna drugara (sećate se u filmu su to bili Laza Ristovski i Dragan Nikolić) posle celonoćne pijanke jedan drugom ispovedaju kako su se ogrešili jedan o drugog. Nije loš ovaj dijalog, dobro je i to što su obojica umeli da sviraju i pevaju pa je gitara i harmonika malo obogatila prilično ravan tok scene. Nažalost, nije bilo one grozomorne napetosti u kojoj se obojica likova celo vreme kreću po oštrici žileta, da bi na kraju ... Kada nekome razbiju flašu o glavu, taj najčešće može da stoji na nogama i takoreći uvek preživi. Dok je ovde ... šta? Simon ubio Svetu?


U vozu

Druga besmislena scena. Adam Strakušek, Anjička Tomašova, Miroslav Zloh i Janko Haviar glume, izgovaraju neke replike, ali se bukvalno ništa bitno ne desi.


Poslednji autobus

Dakle, dolazimo do najpoznatije scene iz ove drame. Ako se sećate, u filmu je Sergej Trifunović maestralno odigrao Adreju, mladica koji divlja po gradskom autobusu, divljački zlostavlja putnike i na kraju otima autobus i kreće u ludu noćnu vožnju beogradskim ulicama. Miroslav Zloh nije bio loš kao Andreja. Ovo je možda bio i najupečatljiviji deo predstave. Zuzana Šipicka, Miroslav Sabo i Anamaria Halupova su ovde više scenografija, nego likovi neophodni za razradu Andrijinog lucidnog ludila.


Party

Ako nešto izuzetno prezirem u pozorištu, to je onda tzv. učešće publike. Ono kada likovi probijaju taj tzv. četvrti zid i pozivaju publiku da se uključi u dešavanja na sceni mi je uvek izgledalo kao beznadežno loš i jeftin trik. Naročito kada ovaj nema nikakve veze sa tekstom, izvedbom, predstavom u celini. Zemislite pet minuta sebe kako gledate dvadesetak ljudi kako ispred bine piju pivo i slušaju neki dosadni tehno. Dakle, besmislena scena koja je zaista testirala moje živce.



Zajdi, zajdi, jasno sonce

Još jedna od kultnih scena (Voja Brajović je bio posebno upečatljiv u filmu). Daniel Venjarski, Rastislav Urban, Miroslav Sabo i Stefani Suhanekova su odigrali ovu scenu sasvim pristojno, ali avaj, scena je odigrana u prostoru ispred bine. Par koji se svađa ispred zloglasnog nocnog kluba je na klupi koja je bila smeštena ispred prvog reda publike. To je značilo da sam ja iz četvrtog reda mogao da slušam, ali ne i da vidim šta se tamo dovraga dešava. Šteta.


Mesec od slame

I Anjička Venjarska (Evdokija), Igor Košut (Kosta) i Adam Strakušek (Mane) izvode svoju scenu ispred bine. Ali posebnost ove scene je u tome što se na prostoru pojavljuje i potpuno funkcionalan automobil kojim jedan od likova (Mane) dolazi na scenu i biva pregažen. Ova scena u predstavi izrazito komična, ali na način koji ne ovom scenariju nekako ne priliči. Publika je najburnije reagovala na ovu scenu, radilo se o komediji valjda ...


Soba s pogledom

Miroslav Sabo (Anđelko) i Miroslav Zloh (Andrej) su sveži emigranti  koji se dosadjuju i zamajavaju u jeftinoj hotelskoj sobi negde u Americi. Prvo oni zbijaju šalje sa susedima, posle jedan od njih nastrada od tih istih suseda i ... Istina je da ova scene veoma zavisi od kvaliteta izvedbe, ali nažalost ovde nekog posebnog efekta nije bilo.


Organska hemija

Scena koja se odvija kroz nasnimljene replike i nasnimljen monolog. Dakle, bez likova na sceni. I ispašću veoma ciničan, ako priznam da mi se ova scena zapravo i najviše dopala ... 








Na kraju, moram reći da svi mladi kreativci koji su radili ovu predstavu zaslužuju moje iskrene komplimente na zaista velikoj hrabrosti i divljenja vrednoj posvećenosti ovom veoma zahtevnom poslu. Iako cenim trud na polju produkcije, ipak kada gledam Sud prachu kao  umetničko delo, ja ne mogu da kažem da mi se ko-zna-kako dopala ova predstava. Radi se o delu koje je solidno samo u par scena, ono je samo na momente zanimljivo. U vecini ostalih scena se radi o nerazumevanju činjenice da je od pisanja ove drame prošlo dvadeset godina i da se mora (ako vec nemaš na raspolaganju glumce koji bi odradili vernu kopiju onoga što je bilo kada je bilo) raditi na drugačijem i mnogo kreativnijem osmišljavanju samog teksta ... 

No to samo po sebi ne znači ništa, jer, ako se sećate, meni se onomad nije dopala ni predstava Porodične priče (predstava rađena po tekstu Biljane Srbljanovic, pre nekoliko godina) a onda je ta predstava nagrađena  Zlatnim lovorikama kao najbolja te godine u kategoriji slovačkih vojvođanskih pozorišta ...



Repriza predstave Sud prachu je na istom mestu već sledećeg vikenda, tako da imate priliku da je pogledate i prosudite sami ...

4 Comments:

Anonymous Anonymous said...

Hvala na iskrenim mislima, i kritike i saveti su uvek vrlo dobrodošli.

-Miroslav

9:17 AM  
Blogger Darina Dudok said...

evo da skratim pricu - ko je razmisljao o filmu bure baruta dok je gledao predstavu sud prachu naravno da je mogao ostati 'razocaran'. druga stvar je sto vecina glumaca nikad u zivotu nije stala na pozorisnu scenu a treca stvar skoro sve je finansirano iz budzeta 'dobre volje' pojedinaca iz udruzenja.. svakako je bilo tesko i pomisliti naci, spojiti, animirati ljude da se bave ovakvim vidom umetnosti - hobijem, napraviti scenu, svetlo, zvuk.. kao prvo predstavljanje novih nada amaterizma sa ovakvim poduhvatom je (necu biti skromna)savrseno.
Jedan od načina da se izborite sa kritikom je da je prihvatite ali da je ne uzimate kao nešto apsolutno tačno.

hvala u svakom slucaju, kritika uvek dobro dodje bila ona pozitivna ili negativna. :)

12:19 PM  
Blogger crackmaster88 said...

Ipak da prokomentarisem autora/kriticara:

"Ova scena je potpuno besmislena. Igor Kušut, Zuzana Šipicki, Adam Strakušek i Mirslav Sabo glume u sceni u kojoj se preganjaju dva učesnika saobraćajnog udesa u kojem niko nije poginuo a oštećen je prastari automobil. Jednostvno me nije bilo briga za sve to - a na sceni napetost, drama, jurnjava, kuknjava ..."

U filmu je jos gore, covek porazbijao ceo stan i jos je hteo osvetu, ja sam izgubio zelju za osvetom dok sam gledao film... tamo se videlo malo da je cuknut... Ovde se cula strasna lomljava i zestok sudar, sto po difoltu nasa cula prepoznaju kao ogromnu stetu a i predstava se zove "Bude Baruta" i jedan upuceni kriticar sa bogatim recnikom bi trebalo da shvata poruku =o)

10:39 AM  
Blogger Janko Takac said...

Poštovani komentatori,

kao što vidite, obrisao sam nekoliko komentara, one koji se ne tiču kritike pozorišne predstave Sud prachu.

Molim vas da se uzdržite od rasprava koje se ne tiču same predstave.

Budite pozdravljeni i naravno pozdravite mamu vašu!

2:58 AM  

Post a Comment

<< Home