TRIBINA: Snežana Radojičić (Opštinska Biblioteka Kovačica, 04.10.2014)

Kad mi neko predloži ideju o nekom putovanju, odmah me spopadne neka nervoza. Nije da ne volim da putujem, ali ima nešto u tome što treba prvo da se duhovno pokreneš, pa da se pripremiš i organizuješ, pa da konačno kreneš i da onda da celo vreme razmišljaš o tome šta sve može da krene po zlu ... Iako postoji ta neka privlačnost putovanja - da ne pominjem sad kako mi je Kerouak jedan od omiljenih pisaca - i osećanja da je sve na putu otvoreno i da sada sve može da se desi i da konačno bar više nisi u toj svojoj poznatoj kolotečini, ima nešto što mi nikada ne dozvoljava da se opustim i da prestanem da razmišljam o sledećih desetak koraka, koji uključuju sledeći prevoz, smeštaj, hranu, cene ... Hm, bolje da ja ipak skratim ovaj uvod, pre nego sam sebe autujem kao jednog od najdosadnijih i najsmaračkijih likova koje možete upoznati ili sresti uživo. Elem, u sklopu veoma bogatog programa ovogodišnjeg Kovačičkog oktobra imali smo priliku da u prostorijama Opštinske Biblioteke u Kovačici prisustvujemo jednoj zaista fascinantnoj tribini koju je - kao deo promocije svog putopusnog romana Zakotrljaj me oko sveta- održala poznata biciklistkinja Snežana Radojičić.

Snežana je tzv. cikloturista i već nekoliko godina je obilazi ceo svet na svom biciklu. Na ovoj tribini je oko sat i po vremena pričala o svojim zanimljivim putovanjima po Evropi i Aziji. Na tribini je bilo nekih pedesetak ljudi, dakle skoro pa dupke puna biblioteka, što me je zaista prijatno iznenadilo. Snežanino predavanje je bilo propraćeno slajdovima (dakle uz projektor i medijaplejer) i kraćim video snimcima, tako da nije sve bila samo suva priča. Osim sasvim malog uvoda, koji su sastavile organizatorke tribine (kovačičko Udruženje Dea Dia), Snežana je celo vreme pričala iz glave, bez pitanja i pitpitanja. tek na samom kraju je bilo pitanja iz publike ali sam tada ja morao da izađem napolje da ne bi zaspao. Naime bio sam od jutra na seminaru u Padini pa sam onda celo kasno poslepodne i veče radio nešto po kući pa sam konačno na ovu tribinu stigao mrtav umoran i neverovatno mi se spavalo - non stop sam zevao, što su ljudi oko mene primećivali - i kada se na to doda toplota pune biblioteke, ja sam jedva držao oči otvorene. Ipak, izdržao sam i mogu sasvim jasno da se prisetim kako su mi je nekoliko epizoda bilo veoma zanimljivo. Geografima ili bar ljubiteljima geografije bi ovo bilo zaista zanimljivo predavanje, jer se moglo puno saznati  o onim udaljenim ili pak onim bliskim ali potpuno nepoznatim državama i predelima. Recimo priča o Kazahstanu koji je velik kao četiri Francuske i ne može ceo preći za mesec dana (što je maksimum važenja vize), o Nepalu koji je bučniji od Indije (a smatramo ga budističkim rajem mira i tišine), o Turskoj i Turcima i Kurdima koji su preterano gostoljubivi (posebno me je nasmejala fotografija Snežane sa nekim tamo predsednikom opštine i velikom slikom Kemala Ataturka), ili ona o opasnostima koje vrebaju na putovanju (iako na nekim mestima postoje znakovi koji upozoravaju na vukove, medvede, tigrove ili slonove, jedine neprijatnosti koje je ova ciklotursitkinja imala putujući po raznim zabitima su dolazile od kontakta sa ljudima, a ne životinjama. Navodno, prilikom svojih putovanja ona nijednom nije ni srela neku od navedenih opasnih životinja na koje su je navedeni znakovi upozoravali)  ... 

Najupečatljiva poruka ove tribine bila je o tome kako je Radojičićka planirajući putovanje pomislila da joj je za to potrebno da ima novac i da ima društvo, pa kako je vremenom ostala i bez društva i bez novca i kako je onda morala da nalazi posao i kako je ustvari putovanje od neke potrage za smislom (njena je želja bila da se kroz putovanja preporodi kao pisac, jer je u tom nekom prošlom životu ona već objavila je dve knjige) postalo smisao po sebi. Voleo bih da i ja jednom tako nađem neki smisao, zaista.     

I na kraju tribine - pošto sam naravno kupio i knjigu, nije bila preskupa (580 dinara za nekih 275 strana sitnog fonta) - stadoh u red kod Snežane da mi potpiše svoj roman. Posle malo čekanja - lik ispred  mene je uporno pokušavao spisateljici da skrpi neku priču o nekim allegedly zajedničkim poznanicima i doživljajima, ali mi je sve to izgledalo prilično  (što bi ameri rekli)  sketchy -  nisam imao vremena da se zamlaćujem diktiranjem posvete već sam samo rekao da napiše datum i da se potpiše. U žurbi da stignem kući i konačno odmorim nisam ni pogledao šta je Snežana napisala kao posvetu. Stigoh kući, otvorih pivo i ispijajući prvi gutljaj ugledah posvetu:

"Janku, kao inspiracija za njegove snove. Snežana, 04. oktobra 2014."

Da, ova posveta mi je zaista ulepšala dan. I sada mi se eto više ni ne spava ...