PRENOSIMO: Deset godina mamurluka

 Deset godina mamurluka

… ili kako je sve to bilo.

Kada me je Peđa zamolio da za web sajt Šupe napišem nešto o našem nekadašnjem pank bendu, bio sam zaista presrećan – presrećan što konačno postoji mesto na kojme će se čuvati u sećanju Mamurlook i ceo jedan zaista predivan period u našim životima. Da ni ne pišem o tome koliko je prijatno osećanje vratiti se mentalno u onaj deo života u kojem sam bio deceniju mlađi I bar toliko lepši, hrabriji, zdraviji i generalno mnogo, mnogo bezbrižniji…

Ali onda sam se pomalo zabrinuo! Trebalo je prisetiti se svih tih dešavanja i svih tih ljudi od pre deset godina! Trebalo je da se spustim u memljiv podrum svoje već prilično narušene memorije, kao i da i sam doslovno zađem u šupu u kojoj držim sve odbačene i nepotrebne stvari, sve te stvari za koje nisam skupio hrabrosti da ih i zaista bacim, među kojima su na žalost i prastare DIY punk kasete, poluraspadnuti fanzini, albumi sa fotografijama … Trebalo je da prekopavam po stvarima koje je već dobrano nagrizla vlaga i prekrio podeblji sloj prašine i prljavštine.

Ipak, krenulo je nekako… Ubacio sam u plejer album “High Anxiety” od irske grupe Therapy? Skuvao sam sebi duplu kafu, zapalio ko-zna-koju-po-redu-cigaretu (“57” - da baš sve danas bude u retro stilu) … i krenuo sa pisanjem!

Prvo sam pokušao da se setim nekog opšteg konteksta. Godina je bila 2000. Kasna je jesen. Počela je treća godina mojih studija u Novom Sadu. Sećam se da je semestar kasnio zbog političkog haosa koji je prethodio Petom oktobru i konačnoj demokratizaciji Srbije. Iako sam preko fanzinašenja (ja sam od 1997. radio fanzin “Pokvarena omladina”) već duže vreme znao za njega, sa Peđom sam se upoznao tek početkom 1999. i odmah smo postali veoma bliski. On je pre toga imao fanzin “Jutarnji urlik” a svirao je i bas gitaru u par temerinskih bendova. Često smo se od tada družili i izlazili zajedno. Preko Peđe sam upoznao i mnoge druge ljude iz Novog Sada, Temerina, kao i mnogih ostalih delova Srbije, što muzičare, što umetnike druge vrste – strip crtače, fanzinaše, … To naše druženje, koncerti, obilaženje novosadskih dragstora, posećivanje svih tih divnih mladih ljudi koji su bili “neko i nešto” na srpskoj DIY sceni a zatekli se u to vreme u Novom Sadu – ostaju i dan danas u mom sećanju kao najbolji dani u mom životu.

Sećam se da su te predivne jeseni 2000. u Novi Sad radi studija na FTN-u došli Rade iz Čačka (zajedno sa poznatim strip-fanzinašem Dekarom je tamo imao crust power-violence bend Disharmonija) i Bečejac iz Kikinde (koji je u svom rodnom mestu svirao sa crust HC punk bendom Disappointment). Upravo ova dvojica, ja i Peđa (koji je u to vreme još nije bio batalio VPŠ) smo se pojavili na prvoj “session” svirci u Šupi. Sećam se da sam se ja pre toga predstavio kao neko ko zna da svira sve instrumente, a pošto su osim mene svi bili gitaristi ili basisti na mene je palo da lupam bubnjeve. To se naravno pokazalo nemogućim jer ja pojma nisam imao kako se lupaju bubnjevi! Dakle, bilo je to prilično neobećavajuće iskustvo. Pokušali smo da “nešto” sviramo tako što je konačno Bečejac bio taj koji je seo za bubnjeve a ja sam se dohvatio gitare. Pada mi na pamet da je neko predložio da sviramo nešto od Patarena, ali sve u svemu taj session je bio potpuno obeshrabrujući …

Prošlo je nekoliko nedelja i nekoliko “sessiona” dok se u Šupi, u kojoj je tada već uveliko svirala grupa Hokus Pokus, nije ipak nekako iskristalisala tročlana postava grupe Mamurlook.

Dakle, Mamurlook je nastao tako što su ljudi dolazili kod Peđe u Šupu, svirali ili pokušavali da sviraju, da bi se jednog dana pokazalo da su ti ljudi Alija, Janko i Peđa. Pošto je u to vreme vladao prilično uniforman ukus na DIY sceni moram da naglasim da iako smo sva trojica bili u duši pankeri - niko od nas nije bio ni cruster, ni grinder, niti neki preterano zagriženi anarhista. Sećam se da je Alija slušao pretežno američki pank i HC, Peđa je pratio svakakve opskurne underground grupe, roots rege muziku, a voleo je i Nomeansno i Dead Kennedys, dok sam ja u to vreme počinjao sa slušanjem post punk, new wave i gothic bendova, posebno grupe The Cure. A osim toga imali smo potpuno različite stavove i ukuse po skoro svakom drugom pitanju… Nismo slušali istu muziku, nismo cenili iste stvari u životu, pa čak ni vizuelno nismo bili po nekom pank PS-u. Moglo bi se stoga stoga reći da je u početku vladao priličan haos na našim probama.

Na svu sreću - imali smo svu opremu. Peđa je imao svoju bas gitaru, “Jolanu” ako se ne varam. Bilo je to superteško čudo na kome je valjda samo Peđa uspevao da izvuče pristojan zvuk. Alija je - od bubnjara grupe Zbogom Brusli ako se ne varam - bio pozajmio solidan set bubnjeva, a ja sam svirao na gitari koja je bila pozajmljena od Lenkeša, čoveka koga u to vreme još nisam poznavao a koji će malo kasnije postati veoma bitan za Šupu. Bila je to lepa crna gitara, dobra kopija “Gibsona” na kojoj su se posle mene ređali mnogi gitaristi iz Peđine Šupe. Zaista pojma nemam odakle nam pojačala i razglas, ali znam da su nas odlično služili i da bar na našim probama nisu otkazivali…

Mamurlook je ime koje smo bendu dali malo kasnije. Pre toga smo se predstavljali kao “ImeKiflice” (glupog li imena!) i kao “Leave Home” (neoriginalnog li imena!). Inače ja ni dan-danas pojma nemam zašto smo se zvali bilo kojim od ova dva imena! Za Mamurlook znam - postojao je grafit u Novom Sadu – Mamurlook! Bio je to grafit na mostu preko kanala DTD, na izlazu iz Novog Sada, na temerinskom putu. Dakle kada god sam išao na probu u Temerin video bi taj grafit…Valjda zbog toga dadosmo takvo ime našem tada Novosadsko-Temerinskom bendu! Danas postoji grupa koja se isto tako zove, ali je iz Novog Sada. Da li treba da ih tužimo ne znam …

Naše prve pesme (a u početku obrade nismo hteli svirati nikako! Tek kasnije da bi malo popunili repertoar a i to samo dve-tri pesme) su bile prilično normalne – sećam se da je jedna pesma bila u čistom roots rege fazonu, dok je jedna bila čisti kalifornijski pop pank... Na žalost, nazive ovih pesama nisam baš zapamtio (možda je bilo pesama koje su se zvale Nova, Psihodelija, Odlepljivanje, …ali ne bih da tvrdim). A ne pamtim ni kako su ostale pesme iz našeg ranog repertoara zvučale.

Bilo kako bilo – naš prvi koncert je održan u februaru 2001. kod Peđe na gajbi (to je bila jedna od Peđinih tradicionalnih kućnih rođendanskih žurki – ljudi su sedeli ili stajali po celoj kući, dok je bend svirao u trpezariji) je bio totalni raspad iz kog publika nije mogla da razazna ni šta želimo ni kuda idemo sa tim našim prangijanjem. Ipak, atmosfera je bila prilično opuštena, često smo prekidali nastup da bi se Peđa javio ljudima koji su tek došli na party, da bi primio čestitke i poklone itd… Snimak ove svirke možda još uvek postoji, ali čak ni je na bih voleo da mi ga neko sada pušta …

Posle prvih pokušaja, stare pesme su polako ali sigurno ustupale mesto novima. Peđa, Alija i ja smo konačno sastavili naš prvi pravi “hit singl” – pesmu Štrajk. Bila je to prava eksplozija od pesme! Na Peđin tekst (ako se ne varam, skoro sve tekstove Mamurlooka je napisao Peđa) o nepravdi prema radnicima ja sam odprasio dva generička pank rock rifa. To nam je dalo prvu pravu pesmu sa kojom smo mogli biti zadovoljni i koja je postala temelj našeg budućeg zvuka. Kasnije je pesma Štrajk preimenovana u Direktori, pošto je ipak više bila o direktorime nego o štrajkovima…

U to vreme na vokalima smo se smenjivali Peđa i ja (uglavnom sam pevao kod refrena) , ali bilo je jasno da nam taj način rada neće biti previše pogodan, ako želimo da se malo razmahnemo muzički. Nakon što smo odprilike našli zvuk kome težimo, bendu se na Alijinu inicijativu pridružio Maks, momak iz Bačkog Jarka, pevač moćnog glasa i impresivne scenske pojave. Mamurlook je konačno dobio svoju finalnu postavu i rad je ozbiljno mogao da počne…

Dakle, Mamurlook su činili:

Peđa Šmigeljski – Bas gitara i glavni vokal

Janko Takač – Gitara i prateći vocal

Željko Žuržulović Alija – Bubnjevi

Gojko Malbaša Maks – Glavni vokal

Pored kratkih pankerskih pesama koje sam muzički najčešće pisao ja, Peđa je pisao i neke malo duže pesme sa jako čudnim rifovima na bas gitari. I uvek u nekim zajebanim ritmovima. Neparnim, jako je voleo neparne ritmove! Bile su to pesme koje su uvek bile izvor frustracija za mene. Ja jednostavno nisam bio dovoljno dobar gitarista i dovoljno kreativan umetnik da bi umeo i mogao da ispratim taj način svirke – i zato su te pesme najčešće bile hit and miss afere. Ponekad su zvučale sjajno, a ponekad je to bila prava katstrofa…

Razlike u shvatanjima muzike koju treba da sviramo su donekle opstajale. Do kraja našeg postojanja mi smo poput grupe Nomeansno svirali od prilike dve vrste pesama – eksplozivne, kratke i jasne pank rock himne a sa druge strane smo imali - duge postpunk muzičke eksperimente. Bile su to pesme kod kojih se više manje moglo reći koja je čija – koja je čisti pank rock (tj. moja) a koja je eksperimentalna (tj. Peđina) …

U to vreme nam se u Šupi pridružuju Lenkeš i Dijana i tako u Šupi nastaje još jedan bend - bend Sickter sa kojim je Mamurlook imao bratske odnose i mnoge zajedničke svirke (često smo svirali zajedno, bivali jedni drugima predgrupa…). Bilo je to u martu 2001. kada smo prvi put svirali zajedno. Te večeri su Sickter imali prvi nastup a publici su se iz nekog razloga predstavili kao Gazda Jagger i Alija. Svirali su Get off of my cloud od Stonsa gde sam ja trebao da im pevam prateće vokale, naravno bez uspeha jer je moj osećaj za ritam bio čista nula. Sećam se da je Mamurlook tada još uvek nastupao kao trojka. Ja nikako nisam mogao (umeo) da sebi namestim gitaru kako treba, plus, o užasa, moj mikrofon je bio namešten glasnije nego Peđin – iako je on bio glavni vokal. Mamurlook je te večeri na žalost nastupao prvi (zato što je Alija bio jedini levoruki bubnjar te večeri) pa publike skoro da ni nije bilo… Kada smo završili sa nastupom bilo je još tako rano da sam nazad u Novi Sad mogao otići zadnjim gradskim autobusom.

Na svu sreću, takva su valjda vremena bila, Mamurlook je rano počeo sa koncertima i svirao je dosta često. Naročito na koncertima na kojima je sviralo toliko bendova da je i Mamurlook mogao da uzme svoje učešće… Verovatno bi svirali češće da nismo bili tako rasuti u vreme letnjeg raspusta. U junu 2001 smo svirali samo sa Sickterom na ispraćaju jednog momka - današnjeg pevača grupe Fek – Tutija. A bio je to i prvi koncert sa Maksom. Otvorili smo koncert sa pesmom kojom smo inače uvek otvarali naše nastupe, bio je to instrumental pod nazivom Napred u svetlu budućnost. Onda je sledila pesma Štrajk, pa Paranoja. Na ovom koncertu sam zbog šutke i činjenice da nije bilo bine - dobio mikrofonom po zubima i zaradio nateklu usnu. To se najverovatnije desilo kod pesme I wanna get drunk. A odsvirali smo i dve obrade koje su postale deo našeg stalnog repertoara - I wanna be your dog (Iggy and The Stooges) i Data control (Husker Du). A svirali smo ponekada i I dont care (Ramones)

Pored temerinskih koncerata, Mamurlook je nastupio i u Subotici, Padini i Kovačici. Koncert u Subotici je održan u julu 2001. Bio je 6. jul sećam se da sam putovao iz Kovacice sa ljudima koji su isli na EXIT, I bio je to prvi dan dvodnevnog subotickog punk festivala. Putovanje vozom iz Novog Sada je bilo nezaboravno jer smo svo pivo popili a da ni do Kisača nismo stigli… U Subotici smo se lepo provodili, pre našeg nastupa je otvorena neka izložba (svoje crteže su te večeri izlagali, pored ostalih, Septic i Senka Kokić) i ljudi su zaista bili odlično raspoloženi, ipak te večeri smo kao bend prilično traljavo svirali (bili smo užasno neuvežbani, jer se pre svirke nismo videli, ni probali, skoro mesec dana) ali smo se pred kraj nastupa malo izvadili svirajući Hear nothing see nothing say nothing od Discharge. Na svu tu našu muku Mamurlook je ipak svirao previše pitomu muziku za crusty subotičku publiku pa smo sve u svemu dosta loše prošli. Ipak, posle svirke se druženje nastavilo (prvo u kafani a posle ispred Rodića) i celo to iskustvo mi ostaje u sjajnom pamćenju… Sećam se da sam iz Subotice prvi put putovao vozom pravo za Kovacicu! Preko Novog Miloševa i Zrenjanina… To je tek bilo zanimljivo iskustvo!

Nastup u Padini (mesto kod Kovačice) je bio u 21. jula 2001. Inače, bilo je to u okviru tradicionalnog festivala Rock & roll susret koji se održavao nekoliko godina … To je bilo vreme kada mobilni telefoni još nisu bili tako raširena pojava i organizovati dolazak bendova iz Temerina u Padinu bila je prilična noćna mora. Sećam se da je trebalo da se nađemo kod mene u Kovačici da bi onda popodne zajedno išli u Padinu, a trebalo je naravno odraditi i tonsku probu, što je tek bio poseban poduhvat jer je te večeri trebalo da nastupi gomila bendova. Sećam se da je koncert trebalo da počne u pola deset a ja sam u devet još bio u Kovačici. Posle višesatnog čekanja odustao sam posle devet i krenuo auto-stopom u Padinu, i baš kao za inat je i kiša počela da pada… Stigao sam taman da odradimo tonsku probu ja i moj Kovačički bend (Dust under the skin, koji je te večeri svirao poslednji) i već sam se pomirio da će ovi ili užasno da kasne ili neće doći uopšte… Ipak, veoma sam se oraspoložio posle tonske probe sa DUTS, jer iako je to bio malo složeniji projekat i zahtevao je jače živce - sve je na probi bilo baš kako treba… Seo sam u bekstejdž, jeo neki gulaš kad se na vratima pojaviše momci iz Temerina! Sa sve pitanjima tipa “Je li ovo festival?Je li ovo Padina?” …

Pošto je koncert već uveliko kasnio, izmoljakasmo nekako tonsku probu za oba benda, da bi Sickter ujedno i otvorio festival svojim nastupom. Ovo je inače bila prva i jedina svirka na kojoj je Mamurlook svirao posle Sicktera. Bilo je to na moje insistiranje. Nastup Mamurlooka je bio solidan, repertoar pesama koje smo izvodili smo već svi dobro naučili. Pošto smo svirali drugi po redu, još uvek zvuk nije bio namešten kako treba. Plus na bini nisu radili monitori pa smo svirali više-manje naslepo. Kao što je to često bio slučaj na grupnim koncertima - svi smo u stvari bili sami sebi podrška. Bendovi na bini, bendovi ispred bine …Ovaj festival je bio i sniman, sa namerom da se kasnije izda neki CD, neka kompilacija svih bendova koji su nastupili, ali je snimak ispao tako loš da se od toga odustalo.

Vrhunac delovanja grupe Mamurlook se desio u Kovačici 22. avgusta 2001. Tada smo kao bend konačno ušli u studio! Bio je to nastup Mamurlooka i Sictera u studiju Radio Kovačice (93.2 Mhz) i to u emisiji Vakuum koja je išla sredom od 19:30 do 21:30. Ideja da Mamurlook uđu u studio i snime nešto ozbiljnije je potekla iz dva razloga. Prvi je taj što je postojala ta omladinska radio emisija Vakuum koju su radili Stevan Lenhart, Pavel Cicka i Željko Benka (a bilo je i mnogo saradnika koji su povremeno doprinosili emisiji, među kojima i moja malenkost). Bio je to u stvari termin nekada dodeljen gimnazijalcima da rade neku svoju omladinsku emisiju, pa kada su svi ti klinci vremenom odustali uselismo se mi u taj termin. Vakuum je bila emisija posvećena svim vrstama umetnosti – muzici (metal, punk, alternative…), stripu (gostovali su Aleksandar Zograf, Chuck Sperry, Chris Shaw…), poeziji (ja i Martin Sampor smo radili emisije gde smo čitali pesme Bukovskog, Glišića …) … Drugi razlog je bio taj što je Stevan Lenhart nekoliko nedelja ranije organizovao uživo svirku grupi Napred u prošlost – u studiju radija, a za potrebe emisije Vakuum. Ako je mogao Stevan, zašto ne bih mogao i ja …

I tako smo se tog avgustovskog dana našli u Kovačici, skupili potrebnu opremu i ugurali se u malecki studio Radio Kovačice. Saradnja sa toncima je bila sjajna! Željko Benka i Damir Paluška su odradili sjajne uslove za svirku. Sećam se da je tih dana dolazilo do promene rukovodstva u Radiju (koje su na kraju dovele i do ukidanja emisije Vakuum), pa je atmosfera bila prilično napeta, ali na svu sreću sve je prošlo OK. Odsvirali smo i snimili osam pesama – Napred u svetlu budućnost, Direktori, Stari smradovi, Nova, I wanna get drunk, Marš!!!, I wanna be your dog (The Stooges cover), i Paranoja. Mislim da smo te večeri zaista dobro svirali i da je sve bilo na svom mestu, ali mala prostorija u kojoj je bilo sabijeno četvoro ljudi i brdo opreme jednostavno nije mogla da pruži ko zna kako perfektan zvučni zapis. Odmah smo se složili da snimak možda i nije najreprezentativniji za izdavanje. Ali kako je na žalost ispalo, neke nove i bolje prilike za snimanje nije bilo i ja sam nekoliko meseci kasnije odučio da ovaj snimak sa osam pesama prebacim na kasetu i umnožim kao Mamurlook – At Betty Fords Clinic. Tu kasetu sam posle slao fanzinima i snimao prijateljima sa srpske DIY punk scene…

Kao što to uvek biva, kada stigneš do vrha, mora da usledi neki pad. Sećam se da su avgust i septembar brzo prošli i da je u oktobru počela moja poslednja, četvrta, godina studija. Mamurlook je te jeseni počeo sa probama i pokušajima da napiše nove pesme. Ali ako smo prošle jeseni, u nekom prvom delu naše karijere bili u spidu, ako smo minulog proleća i leta izgarali od želje da sviramo i stvaramo - ovaj put je sve postalo nekako drugačije… Jednostavno, bend se sve manje okupljao na probama. Peđa i Alija su pored Mamurlooka imali još neke bend-projekte. Sickter je u to vreme postajao mnogo ozbiljniji bend koji je malo kasnije (ali kao sasvim novi projekat - Bestbefore) dogurao i do pravog studija, profesionalnog snimljenog albuma, ozbiljnijeg rada na probama, pa čak i svirki u inostranstvu. Sa druge strane ja sam se posvetio završnoj godini mojih studija, a uskoro sam krenuo i na metodičku praksu pa je vremena i živaca bilo sve manje…

Ako se ne varam, ako me sećanje još dobro služi, Mamurlook je kao bend prestao sa radom u rano proleće 2002. Bilo je to u stvari sasvim spontano – nakon mnogih propalih pokušaja okupljanja u Šupi, nakon dosta slučajeva kada nisam mogao da se pojavim u Šupi, pozivi da dodjem na probu su postajali sve ređi. Poslednja proba na kojoj sam se pojavio je u stvari bila proba grupe Sickter (koja je u tom nekom periodu već postajala Bestbefore), na kojoj sam se prihvatio gitare da bi ja, Peđa i Alija pokušali da malo provežbamo pesme sa repertoara, ali nije nam baš išlo… Dakle, nije postojala neka odluka da se prestane sa radom, atmosfera u bendu i odnosi među ljudima su uvek bili i ostali sasvim dobri. Mamurlook se u sustini nikada nije raspao, samo se postepeno ugasio…

Svojevrsni reunion Mamurlooka se desio negde 2003. u Bačkoj Topoli kada su u nekom klubu samostalno nastupali Sickter (tada ustvari već kao Bestbefore). Sticajem okolnosti bio sam tada kod Peđe u poseti pa sam pošao i ja sa bendom. Kada su stigli do pred kraj svog nastupa Lenkeš me je pozvao na binu da sa njima odsviram I wanna be your dog i I wanna get drunk. Bilo je to poslednji put da se naš bend (na žalost bez Maksa) našao na bini zajedno… Pored mog nastupa, te večeri je Sickter kao deo svog repertoara odsvirao obradu naše pesme Stari smradovi. Sećam se smo posle koncerta putovali nazad za Temerin u nekom kombiju i da su svi bili užasno umorni, prilično pijani i veoma pospani, i da mi je na pameti bila samo jedna misao – “Ne nedostaje mi ovo. Ne nedostaje mi uopšte …”. Nemojte pogrešno da me razumete! Sjajno je biti u bendu, sjajno je stvarati nešto lepo i svirati svoju muziku, svašta se tu doživi - na probama, putovanjima, koncertima, festivalima, u bekstejdž prostorijama, moćno je stajati na bini sa gitarom, sjajno je upoznavanje novih ljudi, druženje … Sve je to super! Ali kada se svedu neki računi, kada se uporedi ono što se ulaže i ono što se vrati (šta-god-da-je) – zaključak je samo jedan - teško je, preteško biti u rock and roll bendu! I nije to za svakoga, tada mi se činilo da to nije za mene uopšte!

Danas je ipak već druga priča! Da li je to samo nostalgija ne znam, ali danas mi se sve to čini predivnim. Kao što sam to rekao na početku teksta, to je bez sumnje bio najlepši period u mome životu i ako ništa drugo bar danas mogu o svemu tome da pripovedam, srećan što imam o čemu da pripovedam… Ipak, ne pitajte me da li bih krenuo u te vode ponovo!

Šta se desilo sa članovima Mamurlooka? Nisam baš sasvim siguran… Ja sam se u proleće 2002. vratio u Kovačicu gde mi je počela praksa u školi. Tu sam se posvetio radu sa kovačičkim bendom Dust under the skin. Nastavio sam da kroz DIY izdavaštvo Bitter 19 izdajem samizdat zbirke poezije. Nastavio sam tj. Počeo malo ozbiljnije da sarađujem sa emisijom Vakuum Rdaio Kovačice. Pored toga sam se još jedno veoma kratko vreme bavio radom na fanzinu Pokvarena omladina. Sećam se da za poslednji, sedmi, broj nije bilo ni jedne jedine narudžbenice. To je valjda bio znak da se time više nema svrhe baviti. Vreme fanzina je tada već odavno bilo prošlo – jednostavno desio se internet. A i vreme pobune, pobune koja je obeležila period SPS diktature iz devedesetih, bilo je definitivno na zalasku. I tako sam vremenom prestao sa svim aktivnostima u okviru srpske DIY pank scene. Sećam se kada su me negde 2005. posetili članovi grupe Bestbefore na proputovanju sa nekog koncerta. Bila je nedelja popodne, sumoran i naoblačen dan. Oni su upravo srećni-ali-umorni od putovanja dolazili sa anarho-pank festivala koji se održavao negde bogu iza nogu, a ja sam bio u nekom totalno uštogljenom i depresivnom dark fazonu (bio sam potpuno zatvoren, nisam izlazio, nisam se više nisakim družio, non-stop sam viseo za kompjuterom…) iz koga se ni dan-danas nisam baš potpuno izvukao … Ne sećam se o čemu smo pričali, ali bilo je to baš zanimljivo popodne… Svet Šupe je tada već za mene postao neki drugi svet, neka druga istorija čiji sam bio posmatrač, ali istorija koje ja više nisam bio deo…

Sa druge strane Šupa je nastavila da funkcioniše i da jača! Peđa i Alija su se posvetili grupi Bestbefore, pa malo kasnije grupi Više od milimetra. A kroz Šupu su prolazili i Fek, New Horizon, Bambu, Hexen, Anus Dei, … Svaki sa svojom pričom, svaki u svom nekom fazonu. Nadam se da ćemo o svakome čuti bar ovoliko koliko ste mogli da čujete o Mamurlooku. Siguran sam da priča postoji!

*******

Tekst Deset godina mamurluka je napisan za temerinski web site Šupa is the place. Napisao sam ga povodom deset godina funkcionisanja tog kultnog mesta gde već celu jednu deceniju vežbaju i stvaraju tamošnji underground punk bendovi ...