PREDSTAVA: Rodinne pribehy

Predstava Rodinne pribehy  u režiji Danke Hrješik je prošle subote konačno napunila salu Doma kulture u Kovačici. Zaista ne pamtim kada je sala bila do te mere popunjena, pa sam bio prijatno iznenađen odzivom ljudi, ponajviše mladih, u pozorište.

Inače, Rodinne pribehy je drama Biljane Srbljanović. U originalu se zove Porodičlne priče, a prevod na slovački jezik je uradila Vladislava Fekete.

Uloge su tumačili učenici gimnazije Mihajlo Pupin u Kovačici:

MILENA: Denisa Galikova

NADEŽDA: Danka Svetlikova

VOJIN: Jan Chrtan

ANDRIJA: Igor Košut

Zaduženi za tehniku su bili Marija Michaela Labat, Alena Cickova, Aleksandra Polak, Anka Petrikova, Anička Harmadova i Darko Djurica. Za zvuk i muziku je bio zadužen Daniel Valovec.

Na žalost, sama predstava nije ispunila moja očekivanja. Radnja se dešava u Srbiji, devedesetih, toliko sam shvatio. Ali bio je to samo niz vinjeta, sled nekoliko čudnih scena. Bila je to predstava bez nekog klasičnog i linearnog toka, pa radnja na kraju nije imala previše smisla. Pošto se radi o drami koja zahteva i razumevanje političke situacije vremena u koje je smeštena drama - predstava je u isto vreme i prilično zastarela (nama koji smo to preživeli) i prilično nerazumljiva (onima koji ne pamte to vreme).

Pošto predstava nije imala neku konkretnu radnju, da bi shvatila poentu (neku ukupnu poruku ove inače prilično politički angažovane socijalne drame (neko će reći farsične psihodrame)) publika se morala osloniti na glumačko umeće ljudi na sceni. Ali,  avaj, dijalozi su u predstavi bili užasno zbrzani, replike često potpuno nerazumljive. Glumci jednostavno nisu dočarali ono što bi reči koje izgovaraju trebalo da znače. Najčešće nisam znao ni šta se dešava, ni zašto se dešava to što gledam. Ukupan utisak je bio da celo vreme gledam neku uvrnutu crnu komediju, da bi onda zaključak bio dramatično katarzičan. A predstava nije bila ni komična, ni dramatična ...

Slaba predstava svoje uzroke najverovatnije ima u činjenici da već godinama svaka nova predstava znači nove mlade ljude na sceni. Novi mladi ljudi na pozorišnim daskama su sjajna stvar, ali ne ako ti novi mladi ljudi iste godine i batale bavljanje pozorištem. Sledeće godine režiser mora da uvežbava nove ljude,  mora da počinje od nule. Jasno je da još uvek ne postoje mladi ljudi koji bi se  trajnije posvetili glumi, koji bi krenuli od malih, sporednih uloga i kroz višegodišnji rad došli do ozbiljnijih rola. Pojma nemam zašto je situacija ovakva kakva je, verovatno zato što se radi samo jedna predstava godišnje,  ali u ovakvim uslovima svakako ne treba postavljati ovako zahtevne drame. Koliko god da su mladima privlačne ...

Ipak, ne treba gubiti nadu! Ovaj put se pozorišna sala konačno napunila i ako se održi ovolika pažnja publike zaista ima nade za pozorište u Kovačici!