POZORIŠTE U KOVAČICI: Starý frfloš (Dom kulture Kovačica, 05.10.2014)

Ima tome bar petnaestak godina otkako je svaki razgovor  o kovačičkom Domu kulture jedna frustrirajuće jalova priča. Dakle, nađite (za kulturu zainteresovanog) čoveka i popričajte malo o Domu kulture i naići ćete na jednu te istu priču - o užasnom institucionanom, materijalno-tehničkom i kadrovskom stanju u kome se ova ustanova već godinama nalazi, a čućete i pričo o tome kako postoji potreba da se tu obavezno moraju izvršiti hitne i veoma temeljne promene u svim navedenim aspektima. Dakle svi znaju da tu ništa ne valja i da je već predugo naš Dom kulture jedno obično ruglo - ali niko ništa ne preduzima i pomalo smo svi već navikli da nam - recimo u poređenju sa kovačičkom Galerijom naivne umetnosti - ova ustanova liči na malo bolje održavanu konjušnicu.

Instirucionalno gledano, naš Dom kulture se - poput velike većine srpskih domova kulture - nikako nije snašao u periodu tranzicije i ako se samo površno zagledate u stanje u kojem se ovaj nalazi, shvatićete da je tu vreme stalo otprilike na samom početku devedesetih, ili čak pre. Dakle, tu se još uvek prevashodno sve bazira na jednim te istim kulturno-umetničkiim programima iz oblasti održavanja tradicije i folkora vojvođanskih Slovaka (folklorni i muzički ansambli - razni), kao i na nešto malo pozorišta (jednoj pozorišnoj predstavi godšnje i jednom malom - i, što to otvoreno ne reći, odavno zamirućem - festivalu). 

Materijalno-tehnički gledano, ovaj Dom kulture je dočekao da prokleta bioskopska tehnologija toliko napreduje pa da je sada ponovo moguće održavati povremene bioskopske projekcije (tako što ova firma koja se bavi distribucijom filmova donese bukvalno svu potrebnu opremu a DK daje samo sedišta i bioskopsko platno), dve decenije su prošle za tren a da je sve ostalo kao zamrznuto u vremenu. Zato sama sala i nije u tako lošem stanju ali to je samo zato što se tako malo koristi da se nije imalo ni šta pokvariti, oštetiti ili pocepati. No ipak, i dalje se to veoam slabo održava pa sve izgleda baš baš jadno, kao kada uđete u kuću koja je godinama napuštena - sve kao da je nekako prašnjavo i ustajalo. O ovome malo kasnije ...

Sa kadrovske strane gledano situacija je zapravo daleko najgora. Jer da ovde postoje neki normalni ljudi, sve gorenavedeno bi se moglo rešiti! Ovako imamo ljude koji nemaju ni potrebnih znanja, ni sposobnosti, ni volje ni  bilo kakve namere da tu nešto promene ili da bar nekako, kako znaju i umeju, doprinesu kakvom-takvom boljitku. Tu se - u bukvalnom smislu reči, ne šalim se previše - ne zna ko pije a ko plaća. Dakle, tu se motaju neki ljudi - neki su zaposleni, neki nisu, neki nešto rade, drugi se ni ne pretvaraju da išta rade, a ko zna ko sve se zapravo ni ne pojavljuje a "radi" ovde - a da ni uz najbolju želju ne možeš saznati koja je tu njihova uloga i za šta su zapravo plaćeni (ako jesu uopšte). Neki od njih zapravo imaju svoje privatne poslove i rad oko DK im dođe kao ... pojma nema šta ... Usputno zezanje valjda. Sve u svemu, u DK jednostavno nema ni p o promena i ni b od boljitka dok se ne nađe neki način da se postojeći kadrovi i postojeća "zaposlena lica" nekako ne zbrinu. Negde drugde, nekamo što dalje od svake primisli bavljenja ozbiljnom kulturom.   

Dakle, dolazeći večeras na predstavu bio sam oduševljen time da je pred ulazom u DK velika gužva. Ljudi su čekali u holu, u hodniku gde se prodaju karte i još je veliki deo njih bio napolju ispred zgrade Doma kulture. Ja ovoliko ljudi nikada nisam video na nekoj pozorišnoj predstavi! Ovo je bez sumnje rekord za bar dvadesetak minulih godina ... Naravno potrajalo je dok svi ne uđu i ne kupe kartu (150 din.) i jasno je da predstava nije mogla da počne na vreme dok je pola ljudi još vani ... Ali, ispalo je da može! Ja sam ušao među poslednjima, predstava je bila počela i sala je bila do zadnjeg mesta popunjena. Ljudi oko mene su počeli da negoduju jer nije više bilo mesta za sedenje i tražili su da se otvori balkon. E, sad, ovaj lik što tu kao nešto radi, kaže da se ne može na balkon jer ovaj nije sređen i da je zapravo prilično prljav, valjda su sedišta prekrivena prašinom --- Kao da je tu neko drugi kriv zbog toga, viša sila šta li ... I ja se tu pomirih sa sudbinom i priđoh bliže bini da - ako baš moram da stojim celu predstavu - bar što bolje vidim i čujem sve kako treba. Ali, posle par minuta, ne lezi vraže, krene odjednom neka lomljava i halabuka od gore! Pogledah i videh kako se neki ljudi motaju po balkonu i sedaju tamo da gledaju predstavu odatle. A predstava traje li traje ... Tu mi pomalo prekipi od sve te buke i krenuh i ja na balkon, kad je bal nek je bal! Gore je naravno popuni mrak i nema šanse da vidiš gde ideš i šta je sve oko tebe. To se pokazalo i kao dobra stvar jer se nije mogla videti prljavština na koju sedaš ... No tu se posle dobrih petnaestak minuta predstave malo smirih i bio sam konačno sposoban da gledam šta se dešava na bini.

Komedija Karla Goldonija Stary frfloš je nešto što me zaista ni u jednom momentu ne bi zainteresovalo. Dakle, ovde se radi o delu iz osamnaestog veka i u njemu nema ama baš ničega što bi me privuklo, koliko god da volim pozorište. Zaplet je vezan za udaju kćerke iz bogate porodice u kojoj glavnu reč vodi matori deda koji je veoma škrt i koji strogo kontroliše svog sina i unuka ... Ma, šta da prepričavam, bezvezarija potpuna. Gledano iz današnje perspektive, ovo je delo irelevantno u svakom mogućem pogledu. Jednostavo nemam pojma zašto bi ikoga zanimalo da ovo postavlja na scenu u Kovačici (mesto od 7 hiljada stanovnika, ljudi koji u pozorište dolaze prosečno jednom u desetak godina) i bolje je ne trošiti reči na nekog tamo Goldonija.

Režiser Jan Makan je jedan od retkih profesionalaca na sceni vojvođanskih Slovaka. Osim toga, on je i čovek koji je dobrano zašao u završni deo svoje umetničke karijere i zaista ostaje zapanjujuća činjenica da je Makan odlučio da 1) gubi svoje dragoceno vreme na ovu glupost od komedije, 2) režira predstavu tako jadno, da ova samom tekstu ne dodaje ama baš ni trunku ikakve relevantnosti i težine. Mislim, jeste da se publika ovome lepo nasmejala, ali ona bi se isto ovako smajala i da je sve ovo režirao neki potpuni amater, a ne jedan od najpoznatijih režisera na pozorišnoj sceni vojvođanskih Slovaka. Glup, glup, glup izbor i izvedba za pred kraj umetničke karijere!

Sa aspekta glumačke izvedbe, Jan Žolnaj je jedini glumac koji je ovde vredan pomena, a glumili su i Pavel Breznjik, Ana Širkova, Vjera Sladeček, Miloslav Jonaš, Viktoria Šifelova, Igor Kušut, Jaroslav Hriešik i Anička Pribeljova. Inače, Jan Žolnaj je najbolji glumac kojeg Kovačica ima danas i tu naprosto nema neke ozbiljnije rasprave. Žolnaj je jednostavno rođen da bude glumac, i ne samo to, on dosta i radi na sebi i svom izrazu - zapravo ceo njegov životni stil, njegove poze, njegovi maniri, intonacije, glasovi, njegove često groteskne facijalne ekspresije, ludačke gestikulacije ... Sve kao da je samo momenat pre samog izlaska na scenu. Žolnaj je jedan od onih kojima se može dati telefonski imenik i on će od toga da napravi predstavu za pamćenje. Njegov Meneghetto ne samo što je bio onaj sastojak koji je dao miris i ukus ovoj predstavi. Meneghetto je dao sav smisao i svu poentu ovoj predstavi. Zapravo, Žolnajev Meneghetto je ono jedino što ćemo koliko-toliko zapamtiti od cele ove prestave ...

Za kraj, moram napomenuti da nije ovde samo režija bila ispodprosečna. Ovde  smo imali i neke zaista neverovatne - fantomske pojave. Recimo pod scenografiju se potpisao Goran Bobić, ali ovde scenografija nije ni postojala u pravom smislu reči. Koliko malo treba da te plate ili koliko volonterski treba da otaljavaš, pa da za ono kažeš da je - scenografija? Takodje, pod muziku je potpisan i Vladimir Lenhart -  koji je ina4e jedan on naših najpoznatijih muzičara alternativne muzike - a da zapravo ovde originalne muzike nije ni bilo, Ako se ne varam, tu su jednostavno samo preuzimani i puštani "muzak" komadi klasične tj. ozbiljne muzike. 

Sve ovo - i još dosta toga pride - je doprinelo izuzetno tužnom, depresivnom utisku koji je ova predstava i celokupno večerašnje iskustvo ostavila na mene ...