POZORIŠTE: Tri letušky v Paríži (31. 10. 2015)

Farsa francuskog scenariste Marka Kamoletija (Marc Camoletti, 1923–2003), Boing Boing je jedna od najpoznatijih i najviše izvođenih pozorišnih komedija na svetu. Premijeru je imala 1960. u Londonu i bila je toliko popularna da je pet godina kasnije čak snimljen i holivodski film sa Džerijem Luisom i Tonijem Kertisom u glavnim ulogama. Beogradsku produkciju ove predstave je radio Zvezdara teatar a tamo trenutno u režiji Predraga Stojmenovića glavne uloge tumače Vuk Kostić i Viktor Savić. Konačno, kovačička produkcija - naravno, na slovačkom jeziku - je rađena u saradnji ansambla našeg Doma kulture 3. oktobar i ansambla KOKRAM-a (tj. kovačičkog Kolektiva kreativnih amatera). Predstavu pod slovačkim nazivom Tri letušky v Paríži (Tri stuardese u Parizu) je režirala Danka Tomanová (najpoznatija po Zlatnim lovorikama 2010. za režiju predstave Rodinné príbehy, tj. Porodične priče Biljane Srbljanović) dok je asistent réžije bio Dragan Karlečík (najpoznatiji po originalnom scenariju za prošlogodišnju predstavu u produkciji KOKRAM-a I na U).

Iz ansambla Doma kulture u predstavi Tri letušky v Paríži uloge tumače Viktorija Šifel (Janet), Miloslav Jonaš (Berthe, ovde Rene) i Jan Hrćan (Bernard), dok se iz ansambla KOKRAM-a u predstavi pojavljuju Miroslav Sabo (Robert), Andrea Karas (Judith) i Aleksandra Cižik (Jaqueline). Scenografiju su radili Adam Strakušek, Jan Puškar i Danijel Venjarski. Kostime je kreirala Jarmila Dišpiter a frizure Zlatko Karlecík. Martina Petrik je bila inspicijent, svetlo je radio Miroslav Filka a zvuk i muziku (Frenk Sinatra, naravno) Dragan Karlečík. Ova predstava je mogla da se pohvali i efektnim plakatima, promotivnim lecima, kao i kakvom-takvom Facebook promocijom, pa je na kraju bilo zaista veoma lepo videti veliku gužvu ispred Doma kulture ove prijatne oktobarske večeri a kasnije je još lepše bilo videti punu salu zbog koje je morao čak i balkon da bude otvoren. Uspeh je utoliko veći i zbog toga što je Noć veštica a sada su popularne te tematske žurke sa kostimima ... Dakle, bilo kako bilo, radi se o velikom uspehu kovačičkih pozorišnih entuzijasta iz oba - veoma mlada - ansambla. Na kraju, ovi momci i devojke su sasvim zasluženo nagrađeni aplauzom i ovacijama oduševljene publike. 

Zaplet ove predstave - smeštene u pedesete godine XX veka - je vezan za tzv. ljubavnu farsu (bedroom farce). Dakle, Bernard (solidan Jan Hrćan, efektno je predstavio raspad proračunatog mačo muškarca iz prvog dela predstave u pogubljenog očajnika na ivici srčanog udara u drugom delu predstave) je neženja koji se posvetio posebnoj vrsti poligamije. Dakle, u isto vreme je veren za čak tri žene, sve tri su stjuardese koje non-stop putuju po svetu i sve što Bernard treba da radi je da prati kada koja dolazi kod njega u Pariz. U celoj ovoj složenoj avanturi mu pomaže njegov batler Rene (odličan je ovde Miloslav Jonaš, odgovaraju mu baš ovakve uloge, uloge gde treba da bude suzdržan, da koristi kratke rečenice i da se na sceni kreće sporije, što je više u skladu sa njegovom ljudskom konstitucijom i pojavom). Jednog dana u posetu mu dolazi drugar iz školskih dana Robert (pouzdan Miroslav Sabo, na njemu je takoreći počivala cela predstava i bio je potpuno na visini zadatka) koji se ubrzo upliće u haos koji nastaje sa istovremenim dolaskom sve tri stjuardese u Bernardov pariski stan. I Bernard i Robert se upliću u mrežu sopstvenih laži i idu iz neprijatne situacije u neprijatnu situaciju, iz katastrofe u katastrofu - dakle, klasična farsa u kojoj se komedija crpi iz neverovatnih zapleta i neprilika u koje glavni likovi - što svesno, što nesvesno - upadaju. Predstava je odlično tempirana i uvek kada sve preti da se raspadne i ode dođavola, prekopotrebni predah donosi hronično nezadovoljni ali i veoma suzdržani batler Rene, koji često lepo naglašava komplikovanost situacije (npr. priprema večere za različite žene, koje imaju različite ukuse a banu iznenada) i njihovog položaja (preti odlaskom iz službe, ako mu se plata ne poveća za 30%). Ako se ne varam, osim za iskusnu Viktoriju Šifel (vrlo dobra kao Amerikanka, oštrokonđa Janet) bio je ovo pozorišni debi i za Andreu Karas (impozantna, stroga - ali ne i bezosećajna - Nemica Judit) i za Aleksandru Čižik (veoma simpatična - mlada ali ne i naivna - Francuskinja Jacquelin). Obe mlade glumice su bile vrlo dobre i nije se videlo neko neiskustvo, što je svakako zasluga režiserskog dvojca Toman-Karlečik.  Meni lično je bilo veoma lepo, uživao sam u ovoj predstavi. Ali posebno mi je bilo drago to, što se pokazalo da se može uraditi efektna i veoma laka komedija, koja ne sadrži bezvezno ludiranje, preglumljavanje, kreveljenje, namigivanje, podrigivanje i ostala prizemna podvaljivanja publici, pa - zamislite - čak ni psovke! Dakle, moguće je raditi sa ukusom, sa merom a oduševiti kovačičku publiku i predstava Danke Toman je to veoma uspešno pokazala i dokazala. Tri letušky v Paríži je predstava koja je postavila jedan novi nivo u postavljanju komedije u Kovačici, nadajmo se da će ga se držati i sve buduće pozorišne produkcije na sceni kovačičkog Doma kulture. 

Sledeća prilika da pogledate Tri letušky v Paríži je 6. novembar u Staroj Pazovi na otvaranju Festivala Pozorišne lovorike (Divadelny vavrin 2015).