Tuxedomoon u Beogradu (3. 11. 2012.)

Bio je sam kraj septembra, kada sam čuo da mi Tuxedomoon daju novu šansu.

Sedeo sam u jednom vršačkom restoranu i jeo supu čitajuci usput novine, kada sam u nekoj od kulturnih rubrika pročitao vest da u Beograd dolazi jedan od mojih omiljenih bendova - Tuxedomoon. Oni su inače vec dolazili kod nas, ali ih ja tada još uvek nisam slušao-otkrio. Odmah sam - onako uz pekarski krompir i kupus salatu ispred sebe - alarmirao prijatelje i obecao da cu ja da vozim na koncert, da ne bi bilo šanse da odustanem i da mi se niko i ništa ne bi isprečio pred ovako važan dogadjaj!

Mesec dana kasnije, ispostavilo se da mi je (zbog nekih problema sa zakazanim terminima) kuca puna majstora. Sredjujemo kupatilo, komplet! Ipak, koncert je u ovom momentu bio mnogo važniji! A uostalom, "Moram da idem, obecao sam prijateljima da ja vozim!". Plus, posle one užasne srede - vreme se zaista popravilo i bilo je to prelepo toplo jesenje veče - perfektno za odlazak na svirku.

Koncert je bio zakazan za 21:00 i počeo je (bez predgrupa) lepo u 21:45 pesmom Hugging the Earth koja je - ovoj sada vec sredovečnoj - gospodi na bini poslužila kao jam-zagrevanje za veoma kvalitetan nastup. Odmah na početku moram napomenuti zaista odlično raspoloženu publiku - u solidno popunjenoj sali Amerikana - koja je znala pesme i svaku je dočekala sa velikim aplauzom. U drugoj polovini nastupa su ljudi iz publike tražili da bend svira odredjene numere iz njihovog tridesetogodišnjeg repertoara (npr. neko iza mene je neprestano tražio da sviraju The Cage).

Sledeca pesma je bila pesma Dorian a posle nje je usledila pesma Etiopia. Prva pesma iz Boxman trilogije (Mr. Niles) označila je izlazak u prvi plan kabaretski raspoloženog videoart umetnika Brucea Geduldiga (u grupi on je zadužen za scenske projekcije na platnu iza benda, kao i na neke zanimljive performanse na bini - igranje sa nekim gumenim globusom, manipulacije sa maskama na licu, rad sa kamerom ...). Ispred njega su dva mikrofona od kojih je jedan sa čistim zvukom - dok onaj drugi proizvodi distorzirane efekte za njegov sumanuti glas kojim deklamuje kratke anekdote - priče iz života savremenog urbanog paranoika.

Pošto je publika bila oduševljena onim što vidi, bend se pomalo opustio i osim tipičnog (na brzinu naučenog srpskog) "Hvala!" Steve Brown i Blaine L. Reininger pesme Fifth Column i Tritone prate i kratkim uvodnim zapažanjima o dotičnim numerama ("This is called Tritone - Musica diablo!").

Kako napreduje koncert svirka postaje sve energičnija i bend nastvlja sa pesmama Muchos Colores i Time to Lose. Kolovodje benda, gitarista
i violinista  Blaine L. Reininger i Steven Brown (saksofon, klarinet i klavijatura) su se dosta kretali po bini (često menjajuci instrumente) i pričali pomalo izmedju pesama, dok su basista Peter Principle i trubač Luc Van Lieshout ostali povučeni i veoma rezervisani tokom celog koncerta. Tek na kraju su se - ohrabreni zaista gromoglasnim aplauzima i pozivima na bis - ipak malo osmehnuli.

Sakriven u pozadini bine, Bruce Geduldig ponovo izlazi pred publiku da bi nastavio sa grozomornom pričom u pesmi Boxman (The City), posle koje bend nastavlja sa pesmama Baron Brown, Arab Danse i verovatno najpoznatijom numerom Tuxedomoona - Desire, koja je 1981. bila odličan segment u filmu Downtown 81 (a.k.a. New York Beat Movie).

Sledi pesma Still Small Voice a posle nje i završnica psihotične trilogije posvecene japanskom piscu Kobou Abeu - Boxman (pt. III - Home) i bend nas polako uvodi u sam kraj svog sedamdesetominutnog nastupa pesmom Everything You Want. I konačno u 22:55 su završili svoj sjajan beogradski koncert. Naravno, usledio je gromoglasan aplauz koji nije prestajao dok se bend nije vratio na binu.

Na bis se prvi put vracaju da bi izveli pesmu Dark Companion ("Its great to be back in Belgrade!") a za drugi bis su ostavili Litebulb Overkill ("I wrote this song when I was an emperor of Rome!"). Koncert se konačno završio u 23:10.

Krenusmo polako do kola i prvo što mi je palo na pamet je činjenica da ovo umesto subote komotno mogao da bude neki utorak ili četvrtak i sasvim bi lepo mogao biti u krevetu oko ponoci i sutra u osam ispavan i na poslu bez ikakvih problema ... Bilo bi super kada bi svi koncerti počinjali u devet uveče! Noc je i dalje bila topla, jedva sam čekao da dodjem kuci, popijem pivo i saberem utiske.

Te subotnje večeri je zaista sve bilo na nivou - odličan bend, genijalne pesme, raspoložena publika, odličan prostor kluba, solidna produkcija koncerta, perfektan tajming početka svirke, dobro društvo, sjajan provod ...

Bio je ovo jedan od najboljih koncerata koje sam u životu posetio!