KONCERT: Bob Dylan u Beogradu

Konačno je došao i taj šesti jun kada je Beograd posetio jedan od najvećih umetnika dvadesetog veka – Bob Dilan. Bio je to predivan letnji dan i bilo je milina putovati na koncert. Oko arene Dilanovi fanovi svih mogućih generacija u majicama iz svih mogućih Dilanovih perioda. Iako sam mislio da ću sa svojih 30 godina biti među najmlađima ipak nije bilo tako. Sasvim sam siguran da Dilanova muzika nema previše kontakta sa mlađim ljudima, da verovatno moraš biti veliki freak da bi danas sa 17-18 slušao Dilana (ja sam ga "otkrio" tek pre neku godinu!) – ali mladih ljudi je ipak bilo u sasvim solidnom broju. Na ulazu u Arenu pola sata pre koncerta nije bilo nikakve gužve i kada smo petnaestak minuta pre početka svirke zauzeli svoja mesta (preskočivši pre toga pivo po pomalo naduvanim cenama) oko nas je Arena još uvek odjekivala prazninom.

Koncert je počeo sa sasvim malim zakašnjenjem u dvadeset do devet pesmom Rainy Day Women #12 & 35, pesmom koja mi je ulila nadu da će bend na bini svirati neki best of material. To jeste na nekin nacin bilo tako, Bob jeste u Beogradu svirao svoje poznate pesme, ali ih je odradio u takvom aranžmanu da je meni često bilo potrebno da se malo zamislim da bih prepoznao o kojoj pesmi se radi! Pored tih nekih novih aranžmana pesama, Dilan je bio beskompromisan i po pitanju svog imidža i nasleđa pa se ni jednom nije dohvatio akustične gitare (po čemu je ipak najpoznatiji) a ni električnu gitaru nije imao predugo u rukama. - najčešće je svirao klavijature i usnu harmoniku.

Druga pesma je bila It Ain't Me, Babe. Takođe u jako čudnom aranžmanu, shvatio sam o kojoj pesmi se radi tek kada je zapevao refren! Pesma je zvučala kao da je napisana i snimljena polovinom osamdesetih a ne tamo negde neke davne 1964. Sledila je pesma I'll Be Your Baby Tonight i koncert koji je počeo prilično neubedljivo počinje da dobija na intenzitetu i kvalitetu. Tome dosta doprinosi i ekstatična publika u Areni koja svaku pesmu dočekuje i ispraća sa neverovatnim oduševljanjem – iako je Dilanov nastup još uvek bio  prilično slab – pored mnogih ispadanja na relaciji Dilan-prateći bend (naročito bubnjar koji je kod svake pesme čekao mig da li je ili još nije pesma gotova) Dilan je dosta kuborio sa glasom.

Ostaje pitanje da li je pesma  iz 1963. Masters Of War  ove večeri bila posvećena Srbiji i srpskom narodu (komentar na jednom forumu - "Masters of War", eh? The first "performance" in the Belgrade Stadium was an election speech by Slobodan Milosevic, two weeks before the war criminal was overthrown in a popular uprising. ") ali je mene ostavila prilično hladnim, Dilan za klavijaturama jednostavno nije tako moćan u isporuci sjajnih tektova - And I hope that you die And your death’ll come soon I will follow your casketIn the pale afternoon And I’ll watch while you’re lowered Down to your deathbed And I’ll stand o’er your grave’ Til I’m sure that you’re dead.

Jedna od meni omiljenih numera - Stuck Inside Of Mobile With The Memphis Blues Again je takođe bila do neprepoznatljivosti prerađena, ali smo bar dobili odličan solo na usnoj harmonici (počeo sam da sumnjam da će u jednom momentu i bataliti pevanje - sa kojim kao da se cele večeri se mučio - u korist sviranja usne harmonike). Ipak, ovako dobra pesma je dobra u svakom aranžmanu An’ here I sit so patiently Waiting to find out what price You have to pay to get out of Going through all these things twice Oh, Mama, can this really be the end To be stuck inside of MobileWith the Memphis blues again. U principu novi aranžmani koliko god da su čudni imaju svoje opravdanje u činjenici da neke od pesama koje Dilan izvodi imaju više od četrdeset godina i nije čudo da mu je možda i dosadilo da ih još uvek izvodi na isti način…

Bend na bini je sastavljen šestoro ljudi. Bina je prilično mala za nastup u ogromnoj Areni i začudo nije bilo videobima – pa smo mi sa jeftinijim kartama mogli samo da nagadjamo šta se kog đavola tamo dole dešava… Osvetljenje je bilo skromno ali prilično efektno a na bini nije bilo nikakve scenografije. Publika je naravno kasnila, koncert je počeo pred polupraznom arenom i ljudi su uveliko ulazili u Arenu sve do treće-četvrte pesme. Iako je pušenje zabranjeno, bilo je ljudi koji su purnjali samo tako…

Posle Stuck inside Mobile je usledio blok sa pesmama novijeg datuma, ali koliko god da sam želeo da ih čujem toliko sam prema njima bio indiferentan. Meni potpuno nepoznata pesma Beyond Here Lies Nothin' je prva odsvirana pesma sa novog albuma (iz 2009). Iako nisam stigao da preslušam Together Through Life ova pesma me je ostavila prilično hladnim. Nadam se da je taj trideset treći album bolji od onoga što sam čuo naročito zbog sjajne Forgetful Heart koju smo čuli malo kasnije.  Sa albuma Love and Theft (iz 2001) je odsvirana pesma Honest With Me. Slede Workingman's Blues #2 sa albuma Modern Times (iz 2006) pa Cold Irons Bound (sa albuma Time Out of Mind iz 1997). Novije pesme je spasila numera sa albuma Together Through Life - sjajna Forgetful Heart - odlična balada sa violinom. Konačno jedna od onih u kojima hrapavi glas ostarelog Dilana perfektno pasuje pesmi, emociji, tekstu.

Povratak među best of material je označila pesma Highway 61 Revisited (sa istoimenog albuma iz 1965). Autoput 61 vodi od Duluta u Minesoti do Nju Orleansa u Lujzijani, a pesma počinje sa God tells Abraham kill me a son … Dilan je odrastao u Minesoti a otac mu se zvao Abraham. Pored ostalog… Sjajna pesma u solidnom izvođenju.

Ali je ipak vrhunac večeri za mene bilo izvođenje genijalne i srceparajuće Not Dark Yet   sa albuma Time out of mind. Dilan dođe do druge strofe ja sam u ekstazi! Well, my sense of humanity has gone down the drain Behind every beautiful thing there’s been some kind of pain… Prilično je neverovatno da je ovako dobra pesma nastala prostim spajanjem više nevezanih stihova koje je Dilan zapisivao tek kao neke ideje za pesme. Na ovoj pesmi muzika i tekst perfektno odgovaraju Dilanovom glasu što bi moglo da znači dam u u ovim godinama više odgovaraju balade, one malo sporije pesme. Not Dark Yet je obradio i Eric Clapton pa obratite pažnju prekosutra…

Koncert zatvaraju pesme Thunder On The Mountain (pesma koja otvara album Modern Times) i Ballad Of A Thin Man (sa Highway 61 Revisited). Iako sam se ponadao da se radi samo o pauzi koja označava polovinu nastupa - ispalo je da se radi o kraju koncerta i da se možemo još samo ponadati izvođenju par pesama na bis. Bend se na binu vraća jednom od najpoznatijih Dilanovih pesama Like A Rolling Stone (iako je cele večeri klavijature imale velikog udela u zvuku, u ovoj pesmi su bile gotovo neprimetne). Sledi pesma sa novog albuma. Jolene tokom koje Dilan predstavlja prateći bend Tony Garnier (bas gitara), George Recile (bubnjevi), Stu Kimball (ritam gitara), Charlie Sexton (solo gitara), Donnie Herron (violina, truba, mandolina, pedal steel gitara)

I za kraj još jedan megahit - pesma Blowin' In The Wind, i ona u dosta neprepoznatljivom aranžmanu. Ubrzo posle odlaska benda sa bine su se upalila svetla i to je bilo to. Sve u svemu Dilan je svirao nešto manje od dva sata, nije komunicirao sa publikom (što je po meni sasvim OK, nije da me je baš briga šta Dilan ima da nam kaže, ali kada malo bolje razmislim nije da baš želim da znam. A sa druge strane ja mogu bez toga da nas strane zvezde muče sa  pozdravima na srpskim jezikom samo da bi nam podilazili).

Posle ovog koncerta mogu da kažem da i dalje cenim Dilana i da se nadam da će nas posetiti ponovo. Najviše ga cenim zbog toga što čovek ima te neke hrabrosti da nam svira ono što on želi da mi čujemo, a ne ono što mi od njega želimo da čujemo. A za nove aranžmane pesama sam već rekao, jasno je da je čoveku mora da je dosadilo da pesme stare više decenija izvodi na jedan isti način, pa su novi aranžmani sasvim razumljivi. Ipak voleo bih kada bi set listu (koja je dva dana ranije u Skoplju bila skroz drugačija) prilagodio svojim glasovnim mogućnostima, jer iako ima 69 godina Dilan i dalje može da izvodi mnoge pesme bez da mi zasmeta njegov hrapav glas i slabije izvodjenje.

Ja se nadam da će nas Dilan iako je na zalasku karijere ipak posetiti ponovo. Prepuna Arena odlično raspoložene publike je dokaz da je ovde uvek dobrodošao...