RAPORT: Goblini u Zrenjaninu

U Zrenjanin, pravo u centar zbivanja, stižemo oko 21:15, taman u  momentu kada jedan od meni omiljenih domaćih bendova – Oružjem Protivu Otmičara – svira pesmu Tik Tak (sa danas sasvim zaboravljenog BK Sound albuma Maštoplov iz 2002.). Zvanična web prezentacija grupe kaže da poslednju postavu benda (2010) čine: Marko (bas), Srđan (bubnjevi), Nikola (gitara) i Jovana (vokal). Dakle ovo je već četvrta pevačica i opet je to neki novi koncept – dakle de fakto novi bend (pre par nedelja sam gledao na TV-u intervju sa Nikolom Pavkovićem osnivačem i danas jedinim originalnim članom benda koji je tu rekao da OPO svira u kojoj postavi se zatekne, što je zaista daleko od sjajne situacije). Iako su nova pevačica (mlada, lepa i željna da zabavi publiku) i novi bubnjar (najenergičniji i najživlji do sada, na ovom koncertu je bukvalno izgarao) davali sve od sebe – ovoj grupi je očajnički potreban novi hit, novi album i - možda najvažnije - novi menadžment. Njihov status iz devedesetih je prevelik da bi se sada sveli na neku vrstu OPO-tribute benda. Svirali su još i pesme Budi tu, Januar, i za kraj - Mladiću moj.

Oko 23:15 je sledio nastup Orthodox Celtsa, grupe koja već par godina igra na veoma tankoj žici između statusa kultnog benda i neke vrste zabavnjaka. Ceo njihov repertoar već više manje znam, nekih impresivnih noviteta nema i konačno sam shvatio da ne treba da stojim i gledam bend na bini već da odem po pivo i uživam u atmoferi… Ipak, gužva je bila neopisiva pa sam batalio i pivo i koncert i otišao do štandova sa knjigama, tu sam ubio nekih pola sata i pazario knjiga za par hiljadarki, dve pune kese toga. Nazad na svirku stigoh taman na vreme da čujem moju omiljenu If I should fall from grace with God.

Završiše Kelti i bilo je vreme za Gobline. Atmosfera je pred ključanjem. U gužvi sam a iščekivanje je postajalo frustrirajuće. I onda na binu izlazi voditelj programa Panta Šiklja Nafta da nam najavi početak takmičenja u ispijanju piva. Malo je reći da je publika bila razočarana. Mnoge od psovki i uvreda na račun organizatora sam zaista čuo prvi put, što i nije mala stvar za mojih tridesetak godina…

Takmičenje je bilo zaista montipajtonovsko. Na primer. žene su se takmičile u ispijanju piva tako što je jedna gospođica (zaista - samo jedna dama) ispila kriglu piva za nekih 25 sekundi. Šta je to značilo - ni sa kime se takmičila, ni protiv koga - pojma nemam… Onda su se takmičili muškarci  i to tako što su se dvojica trudila da što brže popiju kriglu piva, dok je treći to pivo naprosto sasuo u sebe. Milsio sam da je to već poznata caka iskusnih i sposobnih pivopija (da izbegnu gutanje piva), ali ovde izgleda nije bilo puno onih koji su to znali. Dakle ova dvojica su pili za impresivnih 8-9 sekundi, dok je ovaj treći sasuo to pivo u sebe za oko tri sekunde… A onda je usledilo takmičenje u držanju krigle u isprženoj ruci. Kao, ovo je test izdržljivosti, ali je brate mnogo dosadno za gledanje. Neki lik je tu kriglu držao sedam minuta, smori’ nas sve…

Konačno, oko 25 minuta posle ponoći, se Zrenjaninom zaorilo: Kada mislis da si sam, ti podigni ruku, nek' ulice gore, za novi dan … Pesmom Ima nas počinje jedan od najboljih pank koncerata koje sam video u životu. Pominjao sam već neopisivu gužvu na festivalu piva, e sada zamislite tu užasnu gomilu ljudi kako skače i divlja! Posle par sekundi od prvih taktova bio sam mokar i od znoja (mind you - znoja drugih ljudi) i do piva. Iznad moje gleve lete plastične čaše i limenke, svaka bar do pola puna, od neke vrste povrede ili čak moguće pogibije me spasava samo to što sam nizak i debeo. Ipak uz sve to osećam se sjajno, iako Goblini više od deset godina nisu bili u centru moje pažnje - ove večeri  znam svaku pesmu i svaki stih.  Ono što ne znam zna devojčica ispred mene za koju bih po izgledu mogao da se zakunem da je upravo na kratko sišla sa splavova …

Ona (misli da zna) i LSD se vraća kući samo doprinose opštem haosu oko mene. Ljudi su u nekoj vrsti sumanute ekstaze, siguran sam da ni bend na bini ne zna šta se dešava. U momentu sam pomislio da je možda najpametnije da se pomerim negde sa strane i da tamo budem siguran da mi se zaista ništa neće desiti… Ali ne može. Sa svih strana oko mene i iznad mene ljudi skaču, urlaju, divljaju. Ipak u svoj toj frci uspevam nekako da držim glavu iznad klučale mase. Očekujem da će se valjda vec jednom umoriti…

I zasta,  kao da mi neka viša sila daje za pravo, kada je publika već postajala opasna sama po sebe - crko Maršal! U stvari crkla su dva Maršala i obojica gitarista ostaju bez ozvučenja. Dok se pojačala popravljaju Golub i publika pevaju pesmu Tamara.(exYU hit Borisa Novkovića). Sledi mala pauza… Inače malo kasnije je seriji kvarova na bini dodat i slomljen doboš.

Bend se vraća na binu pesmom Privatni rat. Nakon nje idu Daleki put, Ne trebam nikome, i moja omiljena Dan posle - prva obrade te večeri je obrada pesme Wir ham' noch lange nicht genug grupe Böhse Onkelz – sa albuma Istinite Priče. Slede obrade pesama O Bella Ciao i Marina, Marina (Đorđe Marjanović je imao verziju na srpskom). Nakon bloka obrada sledi pesma U Magnovenju pa onda Na ivici, Petra, Bolje soko u ruci nego guska u krevetu, On je ona je,  Sedam loših godina, Punk’s not dead, Voz, Cipjonka, Anja volim te. Tokom pesme Za Lorenu Golub predstavlja bend (Branko Golubović, Milan Arnautović, Vlada Kokotović, Alen Jovanović, Saša Šetka) i tako je završen glavni deo koncerta (oko 01:45h).

Na bis grupa izvodi novu pesmu pod nazivom Luna (prethodi joj neka Golubova priča o opasnostima narkomanije, što je tema ove pesme). Onda ide Sam-phone glas,  pa ponovo Tamara a kao poslednja pesma Kako bih voleo da si  tu. U svakom pogledu perfektan koncert je konačno završen u 2 i 5.

Photo by AL