POZORIŠTE U KOVAČICI: Divadelný vavrín - II dan (Dom kulture Kovačica, 24. X. - 02. XI. 2014)

"Uđite, sedajte, ko je ušao-ušao je!"

Drugi dan festivala je perfektno ukazao na dve veoma zanimljive činjenice. Prvo, predstava Živý bíč ansambla iz Stare Pazove pokazala je kako je moguće praviti impresivne pozorišne predstave sa vrhunskim produkcionim zahvatima - od scenografije sa tri-četiri plana pa do postave koja uključuje čak dvanaest likova - tako da ova predstava postavljenja po motivima iz romana pisanog tridesetih godina prošlog veka izgleda sasvim sveže, savremeno i potpuno prigodno duhu vremena (obeleýavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata). Drugo, predstava Čekajući Godoa ansambla iz Padine je pokazala kako za vrhunsku pozorišnu predstavu nije potrebna ni komplikovana i zahtevna scenografija, ni ogromna postava sa gomilom likova, ako imate sposobnog režisera koji ume da kreira fantastične likove i ako imate glumce koji će tim likovima dati jednu zastrašujuću dubinu, jedan sasvim novi duh koji doprinosi osećanju da su dešavanja na sceni deo jedne sasvim nove i drukčije realnosti. Iako je u velikoj meri  amaterska, pozorišna scena vojvođanskih Slovaka je - pokazalo se to baš juče - nesumnjivo sposobna za izuzetno visoke, vrhunske domete. 

Impresivna inscenacija romana Živý bíč slovačkog pisca Mila Urbana (1904-1982) pozorišnog ansambla iz Stare Pazove je takoreći u svakom pogledu vrhunska. Ovo je dakle možda i nešto najviše što se u okvirima amaterske produkcije jednog  manjinskog naroda može postići. Scenografija je bila statična (tokom predstave ništa nije menjano ili pomerano) ali veoma bogata i iskoristila je sve potencijale scene. Na sceni ste imali tri ili četiri plana dešavanja što je opet na samim granicama krajnjih mogućnosti scene u našem Domu kulture. Dakle imali smo jednu seljački kuću (u romanu je radnja smeštena u Oravsku oblast na severu današnje Slovačke pa je i ova najverovatnije kuća po tom modelu), notarsku kancelariju (Slovaci su onomad bili pod austrougarskom vlašću i kancelarija predstavalja simbol moći ove države), seoski bunar (oko kojeg se ljudi svakodnevno sreću i razgovaraju) i kafanu iz koje svako malo neko bude izbačen da svoju žuč i ogorčenost prosipa ispred njenih vrata a ne u njoj gde i zidovi imaju uši doušnika željnih da potkažu svoje sunarodnike. Dakle u toku ove inscenacije se puno toga dešava i sve to se dešava na više funkcionalnih i veoma dobro zamišljenih lokacija, ponegde i na više planova, tako da u prvom planu bude glavna radnja da bi se nešto dešavalo i u drugom planu ...

Dakle ovo je zaista jedna fantastična produkcija u režiji Aničke Balažove. Ali to nije sve, u predstavi su odlične i glumačke izvedbe. Dvanaest glumaca (Anna Kanašova, Zdenka Kožik, Igor Piskla, Miroslav Kožik, Janko Šarkezi, Maja Domonjiova, Jaroslava Klinkova, Milan Mutić, Miroslav Ruman, Vladimir Slamaj, Damir Pilipović i Marek Kožik) igra likove koji perfektno oslikavaju sve muke i tegobe jednog naroda koji trpi tiraniju i ratne strahote. Kao što rekoh, Slovaci su na početku XX. veka još uvek pod austrougasrkom vlašću i kao deo te Tamnice naroda moraju da skidaju i kožu s leđa da bi pomogli austrougarske ratne napore na frontovima I. svetskog rata. Radnja romana tj. predstave je smeštena negde u 1917. ili 1918, dakle pred kraj rata tokom kojeg je dobar deo seoske muške populacije ili poginuo ili se iz rata vratio obogaljen i nesposoban za rad (što je označilo i neminovan dolazak gladi, jer se narod bavio poljoprivredom i teškim fizičkim radom). Posmatramo zaista potresnu sudbinu glavnih likova i kada bi glumačke izvedbe bile za dlaku slabije, ovo bi se sve pretvorilo u nešto što viđamo u španskim serijama. Toliko je tu patnje, muka, očaja i suza. Na svu sreću, glumci su odlično odradili svoj posao i na raspravi nakon predstave smo mogli videti i to da je recimo glavna glumica odlično promislila svaku svoju repliku i svaki gest - što je (kao što i treba i mora) doprinelo i maestralnoj ubedljivosti njenog lika na sceni (recimo na samom kraju predstave ona iz velike tuge za izgubljenom porodicom treba da pređe u ludački smeh i radost jer vidi kako ozloglašena kafana seoskog ratnog profitera gori. Dakle ovo je izuzetno zahtevan prelaz koji, kao što rekoh lako može da se pretvori u preglumljavanje i šmiranje, što u ovom slučaju ni izdaleka nije postao). Dakle nije stvar samo imati vrhunsku i bogatu (pitam se zaista, koliko li je novca uloženo u ovo) produkciju, jer bez odličnih glumaca, ona je prosto uzaludna.

E sad, zanimljivost Mila Urbana je u tome što je radnja romana Živy bič neka vrsta prologomene za Oktobarsku revoluciju. Pobuna naroda protiv okupatora i  izrabljivača, zapitanost nad verom u Boga, negiranje ikakve stvarne moći crkve da spase narod od tiranije i sveopšte patnje … postaju neka vrsta izlaza i puta prema oslobođenju. Dakle, Urban je lepo uvideo kako je narod doveden do granice očaja tada morao da uzme stvari u svoje ruke I kako se pred kraj rata sasvim lepo video dolazak tog jednog novog duha - "Bauka koji kruži Evropom ..." - koji dolazi da označi propast te velike tamnice naroda. Ali, Urban je nedugo posle toga - u vreme II svetskog rata - sarađivao sa jednim antikomunističkim listom i pred kraj rata je otišao u Austriju, da bi mu posle rata u Slovačkoj čak bilo i suđeno od strane nove komunističke vlasti. Dakle autor ovog romana je i sam pomalo kontraverzna ličnost i bilo bi zaista sjajno kada bi i autorka ove predstave iskoristila taj aspekt u svojoj inscenaciji ovog romana ... Ipak, u vreme proslave stogodišnjice, ova predstava odlično podseća sve nas na veliku pravednost borbe južnoslovenskih naroda za oslobođenje iz te i takve tamnice. 

Moglo bi se još dosta pisati o ovoj predstavi ali zaista više nemam vremena jer treba nešto reći i o predstavi ansambla iz Padine.

O predstavi Čekajući Godoa smo već pisali i ne bi sada da dužim o njoj. Samo bi hteo da napomenem da me je ova - ako je to ikako moguče- ovaj put još više očarala i oduševila. Zašto? Pa, momci i devojke su se u Kovačici morali suočiti i izboriti se sa katastrofalno lošom organizacijom male scene. Kao jedna od predstava o kojima se u proteklih mesec dana dosta pričalo, predstava Čekajući Godoa je bila rasprodata već u petak (dan ranije). Naravno, to nije ni na koji način objašnjeno ljudima - recimo moglo se još dan ranije u holu Doma kulture da zalepiti obaveštenje o tome kako je ova predstava rasporodata i da ljudi ne dolaze bezveze -  pa je na predstavu došao takav isti broj ljudi kakav dolazi i inače, na ostale predstave, na one koje NISU na maloj sceni. I naravno, karte nisu prodavane, na ulazu nije bilo adekvatne kontrole i ljudi su se strmeknuli na malu scenu u broju koji je bio dobrano veći od kapaciteta male scene. Ovaj čovek koji je tu održavao red je samo govorio  "Uđite, sedajte, ko je ušao-ušao je!" i naravno tu se stvorio jedan nered koji je sigurno uticao i na publiku (ja sam imao kartu ali sam morao da stojim celu predstavu, dok su oni bez karte mogli da sednu u prvi red) i na glumce (prostor za igru je smanjen) i scenografiju (svetlo nije bilo dovoljno dobro u nekim delovima predstave) ... Takođe, iz nekog razloga više ne postoje ona sedišta namenjena predstavama koje se održavaju na maloj sceni! Sada su naprosto na scenu donesene stolice i ljudi su sedeili samo na onom delu scene koji je ispred a ne i sa leve i desne strane bine kao nekad. Dakle možda je zapravo bilo dovoljno postora za mnogo više ljudi i možda je zapravo trebalo samo doneti više stolica ... Ali, ko zna zašto – ništa od toga nije urađeno.

Ali, kada je predstava krenula, kada su momci i devojke krenuli sa igrom, sve smo probleme smetnuli sa uma i kolektivno uđosmo u jedan fanstatstičan novi svet, svet Semjuela Beketa. Imao sam osećaj da bih zaista voleo da se predstava nikada ne završi, da traje i traje i traje ... Toliko su bili dobri! 

Rasprava nakon predstave je bila takođe veoma dobra i počela je prilično zanimljivo - još jednim gromkim aplauzom padinskom ansamblu! Diskusija je razabirala mnoge elemente predstave - od svedene ali upečatljive scenografije (režiser Martin Labat je student arhitekture i izložio je neke svoje zanimljive poglede na mogućnost potpune svedenosti prostora u ovoj predstavi, svedenost do granica funkcionalnosti), preko muzike u predstavi (koju je kontrabasista Janko Tomek zapravo odsvirano uživo, iza zavese, u real time-u) pa sve do herojskih glumačkih poduhvata (scene na granici otvorenog nasilja i zloupotrebe glumca radi uverljivosti scene) - a imali smo i retku čast da Daniel Cicka nam ponovo odigra onaj svoj - Luckyjev - fantastičan monolog sa kraja prvog čina. Da, diskusija se na kraju pretvorila u ono što ova predstava i zaslužuje - u jednu proslavu, proslavu jedne nove nade koju posle susreta sa padinskim ansamblom svi ponovo osećamo duboko u sebi.  

Šta reći za kraj druge večeri? Samo to da, da se ja pitam, bi ove dve predstave morale na jednu turneju po svim slovačkim mestima, kao primer svega onoga što valja i čemu treba stremiti u savremenom pozorišnom radu ali i ukupnom kulturnom životu vojvođanskih Slovaka.