POZORIŠTE U KOVAČICI: Divadelný vavrín - III dan (Dom kulture Kovačica, 24. X. - 02. XI. 2014)

Onoliko koliko je drugi dan bio fenomenalan, toliko je treći dan bio pravo razočarenje i nije bilo lako pregurati ga do kraja. Još su isti dan bili i izbori za nacionalne savete nacionalnih manjina pa je u Domu kulture dosta vremena prolazilo u razgovorima o toma kako prolaze izbori i nagađanju koja će ekipa imati većinu u Savetu slovačke nacionalne manjine ...

Počelo je već u 17h prezentacijom zbornika Nova slovačka vojvođanska drama II koja je održana na spratu Doma kulture u nedavno sređenim prostorijama udruženja KOKRAM (prostorije gde je nekada bila TVOK). Posle  kraćeg izlaganja o ovom Zborniku - koji okuplja drame odigrane na festivalu DIDA (festival pozorišnih predstava rađenih po delima vojvođanskih Slovaka) u proteklih deset godina - usledila je kraća inscenacija - odlomak iz predstave - pod nazivom Ústav pre nemanželské deti amaterskog pozorišnog ansambla iz Pivnica. I tokom promocije zbornika i tokom gledanja ovog odlomka, mogli smo videti da su Pivnice (slovačko mesto u opštini Bačka Palanka) mesto sa bogatom pozorišnom tradicijom i sa prilično razvijenim pozorišnim životom. Inače samo nekoliko dana ranije sam u Janošiku (malo slovačko mesto na istoku Banata u kojem godinama radim i koje na žalost nije zastupljeno na ovom festivalu) pogledao dečju pozorišnu predstavu Pes Jeana Labadieho u kojoj je igralo ni manje ni više nego sedamnaest učenika pivničke osnovne škole. Tako da osim njihove lepe tradicije vidimo i to da Pivničani predano rade i na svom podmlatku što će za nekoliko godina sigurno zauzvrat doneti bogate plodove u vidu novih a već formiranih amaterskih glumaca. 

Na spratu kovačičkog Doma kulture, Pivničani su izveli tu laku komediju koja, recimo nalik na TV seriju Državni posao, prikazuje svakodnevne zavrzlame u životima kancelarijskih službenica u savremenim srpskim ustanovama i firmama. Prazninu i očajanje tri službenice, odjednom prekida dolazak lokalnog fudbalera koji se posle dve decenije provedene na radu u inostranstvu vraća u svoj rodni grad. Fudbaler je pun para i željan je da ispravi sve greške iz prošlosti tj. prizna decu koju je kao mlad napravio svakoj od ove tri službenice. Ovaj odlomak ukazuje na to da bi cela predstava mogla imati potencijala da veoma dobro zabavi publiku, ali ne bih rekao da bi ova imala i neku veću - ili ikakvu - umetničku vrednost. 

Već u 18h smo se preselili u veliku salu da pogledamo komediju Zypa Cupák u izvođenju SKC P. J. Šafarik iz Novog Sada. Radi se o jednom od najizvođenijih dela kod vojvodjanskih Slovaka i radi se o predstavi koja je još uvek omiljena među ovdašnjom publikom, pa se dešava da čak i oni koji inače ne idu u pozorište, dođu da pogledaju Zypu Cupáka – smešnog lika koji je deo obavezne osnovnoškolske lektire u svim slovačkim školama u Vojvodini. Ova komedija zabune - koja proizilazi iz mešanja ćiriličnih i latiničnih slova (Slovak Đuro Sirak u srpskoj verziji, na ćirilici ispadne Zypa Cupak) - uvek lepo nasmeje sve one koji od pozorišta traže zabavu i opuštanje. E sad, problem je u tome što ovaj put, o umetničkoj vrednosti ove inscenacije nema ni govora. U stvari, zaista je veliko pitanje, da li je ovakvim predstavama - koje su zapravo na granici kiča - uopšte mesto na ovom festivalu, koliko god one punile sale publikom koja će se celo vreme smejati, aplaudirati uz slovačke pesme i generalno se sasvim lepo zabavljati. U principu najgore je to, što ovaj tekst možda i zaslužuje neku novu, savremenu inscenaciju koja bi mu unela malo svežine, novog života i aktuelnosti, ali - iako ansambl Šafarika čine većinom mladi ljudi - ovde takve težnje nismo videli ni u naznakama. Zapravo u jednom delu predstave se govori o ministru Krkobabiću - što naravno izaziva grohotan smeh kod publike - ali ako je to pravac u kojem je ova inscenacija htela da ide (u osavremenjivanju tematike) onda daleko im lepa kuća ...

Malo slovačko mesto Lalić u opštini Odžaci ima tek nešto oko 1500 meštana, od čega je tek polovina Slovaka. I takvo kakvo je, mestašce Lalić ipak ima aktivnu mladu pozorišnu družinu koja je - u okviru Kulturno-umetničkog društva Štefánik - ove godine pripremila pozorišnu predstavu slovačkog autora Ferka Urbáneka Diabol v raji manželskom. Ako ne računamo zaista odlične kostime, ova predstava je slaba - zapravo loša - u svakom mogućem pogledu. Gluma je drvena, replike su prosta deklamacija teksta (sve me je podsećalo na prvu-drugu probu tokom koje glumci proveravaju koliko su zapamtili tekst) bez da imate osećaj da su glumci zapravo likovi i da su replike zapravo deo nekog šireg dijaloga. Uz to, upotrebljavani su i neki čudni - ali glasni - zvučni efekti koji su - zajedno sa prilično kofuznom ali i potpuno nezanimljivom radnjom - doprineli da je ukupan utisak bio sumiran u osećanju čuđenja i zapitanosti nad idejom da se sa ovime uopšte izlazi na scenu. Jedno što je - bar meni - vadilo stvar je zanimljiv unikatan govor lalićskih Slovaka. Na diskusiji posle predstave čuli smo da je 1997. ova Smotra održana upravo u Laliću i da je tada ovo mesto ugostilo čak 22 ansambla sa svojim predstavama. Dakle tamo zaista postoji neka pozorišna tradicija i mlada družina bi zaista morala više da se trudi i da u svoje projekte ulazi mnogo promišljenije nego što su to uradili sa ovogodišnjom predstavom. Na mnogo veći trud ih obavezuje i činjenica da je u Laliću rođen i Jaroslav Supek (1952 – 2009), svetski poznat multimedijalni umetnik koji se bavio performansima, vizuelnom poezijom i mail-artom. Dakle, ako već imaju lepu tradiciju i ako već imaju aktivne mlade ljude, onda je velika šteta da se sav taj potencijal gubi na ovako beznačajne i loše projekte. 

Neki ukupan zaključak trećeg dana festivala bi mogao biti sumiran u stavu da - iako možda postoji ta neka težnja da sva slovačka mesta i sve ovogodišnje slovačke predstave budu zastupljene na festivalu - se ipak mora imati nekog obzira u odabiru i da je jedno ozbiljna umetnost a nešto sasvim drugo puka razonoda i zabava. Ako će ovakvi – u biti populistički - radovi ipak biti zastupljeni, onda bi se to moralo organizovati van glavnog repertoara ili bi se možda cela stvar mogla podeliti na dva nezavisna repertoara – jedan za predstave koje teže višim umetničkim dometima a drugi za zabavno-folklorna ludiranja - ona koja pune sale i čak su možda u mogućnosti da donose zaradu svojim autorima. Ustvari tako bi mogla da funkcioniše i svaka iole veća pozorišna družina - da se godišnje orijentiše na dve predstave, jednu koja će biti umetnička i drugu koja bi bila zabavna - populistička … Ako se dobro osmisle ove druge bi – svojom sasvim mogućom finansijskom isplativošću - zapravo možda mogle da sponzorišu one prve. U Kovačici bi tako pozorišna produkcija možda mogla da se podeli na onu umetničku Scenu Tomáša Hriešika – Maška i na onu populistiôko-zabavnu Scenu Martina Zlocha. Ali ovo je već jedna kasno-noćna rasprava koju smo imali juče vraćajući se kući sa Smotre … U ponedeljak je na Smotri pauza a u utorak nas čekaju uvek dobri Kisačani! Pred nama je još šest uzbudljivih pozorišnih dana …