IZLOŽBA: Noć muzeja 2015 (Padina, 16. 05. 2015)

Noć muzeja je prema Wikipediji manifestacija koja se pod različitim varijacijama osnovnog naziva, i u razlicitim terminima, ponegde i više puta godišnje, održava u više zemalja Evrope. Prva Noć muzeja održana je u Berlinu 1997. godine pod nazivom „Duga noć muzeja“ i vrlo brzo je postala popularna u mnogim državama. Ovakve manifestacije su se velikom brzinom priširile po Evropi, tako da su počele da se masovo organizuju bilo kao nacionalna, bilo kao regionalna i/ili lokalna programska dešavanja. Osnovna ideja Noći muzeja je da se širokom sloju publike, a pre svega mladima, omogući da muzeje posete van redovnog muzejskog radnog vremena, u vreme koje uobičajeno posvecuju zabavi. Da bi se muzejska delatnost dodatno popularizovala u tim večerima se za publiku, pored otvaranja vrata stalnih postavki i povremenih tematskih izložbi, organizuju i raznovrsni edukativni, kulturni i zabavni animatorski programi. Pošto su ovakve manifestacije postale popularne u mnogim evropskim gradovima, iz Francuske je 2004. godine potekla ideja da se, pored brojnih drugih, nacionalnih i lokalnih, organizuje i jedinstvena „Evropska Noć muzeja“, uvek u isto vreme - u subotu koja je najbliža 18. maju kao Madunarodnom danu muzeja, s tim što njeno organizovanje ne negira i mogućnost i potrebu organizovanje nacionalnih i lokalnih manifestacija u drugim terminima, a pod drugim, istim i/ili slicnim nazivima. Prve noći muzeja su u Srbiji organizovane tokom prvih godina ovoga veka u pojedinim lokalnim muzejima, i to sporadično i bez većeg medijskog odjeka, uglavnom u okviru drugih gradskih manifestacija. Tako je Narodni muzej Valjevo Noc muzeja organizovao 2003., 2004. i 2005. godine u sklopu letnje gradske manifestacije "Tešnjarske večeri". U Beogradu je „Noć muzeja“, kao samostalna manifestacija, a uz velike dodatne promotivne aktivnosti, prvi put održana 17. aprila 2005. godine.  

U našoj opštini se već više godina Noć muzeja održava u sklopu Evropske Noći muzeja, dakle kad i u ostatku Srbije. Počelo je sa Galerijom naivne umetnosti da bi se vremenom proširilo i na druge institucije i na druga mesta u našoj opštini. U Kovačici je ove godine u Noći muzeja, osim Galerije naivne umetnosti, bio otvoren i Dom Martina Jonaša. Ipak, ja sam se odlučio da ove godine posetim - meni zanimljivija - dešavanja u nedalekoj Padini. Tu - u prostorijama padinskog Domu kulture Mihal Babinka - su pod geslom Otvori oči u noći održane tri izložbe, jedno predavanje i jedan koncert. Osim dešavanja u Domu kulture, u Padini su u Noći muzeja bili otvoreni i padinski Etno dom, kao i Etno muzej Petraš, ali tamo nisam zalazio. Ustvari, i u Domu kulture je bilo još par dešavanja vezanih za Noć muzeja, ali mi nisu bila toliko zanimljiva pa im se nisam detaljnije posvetio. Dakle, samo u Padini je bilo ponude za celonoćno uživanje, a i veče je bilo veoma prijatno. Samo je ljudi bilo malo manje, računam da je većina bila u Kovačici na proslavi Dana Kovačice i koncertima koji su u sklopu tih proslava organizovani te večeri ...

U Padinu sam otišao oko 22h da bi u izložbenom holu Doma kulture Mihal Babinka stigao na otvaranje izložbe pod nazivom Prostor. Posle uvodne reči predsednika Mesne zajednice Padina Ladislava Petroviča, mogli smo pogledati 60 eksponata - fotografija videnja prostora, pomoću fotografije: eksterijera, enterijera, virtuelnog prostora ... Autori Marko Markov, Mirko Biljek i Martin Labat u svojim radovima predstavljaju fotografiju kao umetničko delo u odnosu na fotografiju kao sliku, jer ona ima više znaćenja, koja mogu da proizilaze iz njenog izgleda ali i iz njenih funkcija. Razgledajući izložene fotografije primetio sam da u pozadini ide muzika Davida Sylviana, što je uz veoma efektno osvetljenje i organizaciju prostora, doprinelo posebno prijatnoj atmosferi u izložbenom holu Doma kulture. 

Od viđenih fotografija, bi kao posebno uspešne naveo radove Par-nepar, Prostor i Persona Martina Labata; Progres, Perspektiva, Tockovi napretka Mirka Biljeka; a kao najuspešnije fotografije bi naveo serijal Mlin Marka Markova (zapušteni prostor starog padinskog mlina se pokazao kao veoma zahvalan kao inspiracija za odlične foto-radove. U njemu, fasciniraju prastare mašine prekrivene debelim slojevima paukove mreže i višegodišnje prašine. To su pretpostavljam devetnaestovekovne, ogromne mašine, za koje se danas svi opravdano pitamo, kako su zapravo radile i koja im je bila svrha). Od istog autora su dobre bile i fotografije 30 minuta u parku,  Svetlo mraka, Drvo i Sam sa sobom. Ova izložba je poslužila kao još jedan dokaz cinjenici da je šira dostupnost više-ne-tako-preskupih digitalnih fotoaparata koji pružaju skoro-pa-profesionalne fotografije doprinela svojevrsnoj novoj revoluciji u oblasti foto-umetnosti. Ostaje još samo da se iz ove eksplozije kvantiteta (najvidljivija u pojavi mase "X Y Photgraphy" facebook profila) pojave autori koji ce doneti i originalnost, autenticnost, žanrovsku diferencijaciju, tematsku intrigantnost, pa zašto ne i subverziju i transgresivnost ... Autori kao što su Markov i Labat definitivno jesu na tragu da razviju svoj autentični izraz - Markov kod fotografisanja neživih objekata u realnom prostoru (stare građevine, prazni parkovi ...), Labat sa ljudskom figurom i delovima tela (prikazanim kao senke, kao obrisi ili razmazane mrlje) kao objektom interesovanja - nadajmo se samo da neće odustati i da će imati što više prilika za dalju umetničku eksploraciju, dalje umetnicko napredovanje i što cešce izlaganje svojih radova.

Posle izložbe fotografija sam se popeo na sprat i tu potražio Galeriju Doma kulture Mihal Babinka, gde su upriličene dve izložbe slika. Prva izložba je bila Izložba portreta mlade studentkinje Akademije umetnosti u Novom Sadu Mine Vukomanović (1990, Niš). Vukomanovićeva portret shvata kao geografiju, prostor obraza izmedu uveta i usne, koji u likovnom smislu može biti ogroman, u njega se može smestiti čitav predeo. Celokupnu sliku umetnik organizuje kao mapu, pejzaž po kome oko i duh lutaju. Ova serija slika rađena je tehnikom ulje na platnu. Na radovima su prikazani apstraktni ali i realistični portreti. Apstraktni portreti su bili odlični. Ali, meni su bili zanimljiviji ovi realistični portreti, to jest zanimljiv mi je bio samo jedan jedini - onaj Hannibala Lectera (zapravo Anthony Hopkinsa). Slika - koja je sigurno neka vrsta copyright infrigmenta - svojom višeslojnošću ali i skoro-pa-banalnom jednostavnošću, kod gledaoca mami instant osmeh od uveta do uveta. Ovaj portret je naprosto genijalan i prosto mi je žao što autorka nije uspela da ostvari sličnu višeslojnost i kod drugih portreta (James Dean i Marlon Brando u likovima iz poznatih filmova), koji su dosta slabiji. 

Još mlada, Sanja Stvorcova (1992, Kovacica) je takode studentkinja Akademije umetnosti u Novom Sadu i ovde je upriličena njena izložba podeljena na tri segmenta. U prvoj seriji slika pod nazivom Belo unose se netipični slikarski materijali, kao što su pločasti materijali, lepak, konac i sl. Ove apstrakcije ukazuju na izuzetno specifičnu atmosferu belog senzibilnog prostora. U drugoj seriji slika pod nazivom Plavo iskazuje se potreba svedenog tona plave boje od voska i kroz reljefnu pastu analiticki i apstrahovani prostor, koji se dobija unutar kompozicije slike. U trećoj seriji digitalnih slika pod nazivom Kosa minimalističkim sredstvima uz upotrebu fotografije konceptualizuje se stvarnost i stvara se imaginarni momenat uz upotrebu svedenih elemenata kose i linije. Naravno, sve ovo - što se tiče tih apstrakcija, senzibilnog prostora, analitike i konceptualizacije, imaginarnih momenata i svedenih elemenata - premašuje moje sposobnosti i kapacitete za shvatanje umetnickih dela, pa ne bi da se zalećem u analizu. Rekao bih, da mi se dopao serijal Plavo (zapravo Crno) dok su mi serijali Belo i Kosa izgledali sasvim neupečatljivo. 

Posle izložbe, trebalo je da sačekam koncert muzike padinskih alternativno-eksperimentalnih bendova pod nazivom Mu-zej, Mu-zika, Muzejzika. Ali je koncert najavljen za 23h kasnio toliko da je meni dosadilo da čekam pa sam oko ponoći otišao kući. Ali i tako sam video sasvim dovoljno, toliko da mogu da ovu Noć muzeja u Padini ocenim kao veoma uspešnu i da svim Padincima poželim da im i sledeće godine bude ovako uspešna, ali i mnogo posecenija.