POZORIŠTE U KOVAČICI: Divadelný vavrín – VI. dan (Dom kulture Kovačica, 24. X. - 02. XI. 2014)

Bez svake sumnje, bio je ovo izuzetno dobar dan na festivalu. Lepo i prijatno jesenje veče, Noć veštica zapravo, bilo je perfektno za par sati druženja sa odlično raspoloženim  Kulpinčanima i Vojlovičanima ...

Kulpinčani su se ove godine posvetili inscenaciji zanimljive komedije finskog autora Benghta Ahlforsa (1937) Divadelná komédia (Pozorišna komedija). Ovo je veoma zanimljiv rad jer se odvija na tom nekom meta- nivou, dakle ovo je komedija o produkciji pozorišne komedije. Matilda (Maria Koruniakova) je direktorka provincijalnog pozorišta koja - uz svakodnevnu borbu da održi svoju instituciju u životu i svoj ansambl na broju - pokušava i da producira i režira novu komediju. I kao što to u pozorištu biva, budžet je mizeran, glumci sa sobom u pozorište donose svoje sujete i lične problem dok je scenarista najobičnija pijandura koja svaki put dođe sa novom verzijom trećeg čina. Sa dolaskom nove glumice - Linda (Katarina Kolarova) velika zvezda, bivša operska diva, sada već odavno na zalasku karijere prinuđena da posao traži u provinciji - čini se da je Matildina komedija unapred osuđena na propast. Ipak, osam nedelja kasnije, ansambl silazi sa bine praćen frenetičnim aplauzima publike. Šta se desilo i kako im je uspelo, to zna samo ovaj traljavi ansambl ... Najjača karika u ovoj predstavi je zapravo sam tekst. Vidi se da Ahlfors izuzetno dobro poznaje prilike i da zna šta je suština, šta je ono oko čega se članovi ansambla trve i nerviraju. U jednom momentu Oskar lepo kaže "Svi smo mi kurve ... Mi samo dajemo publici ono što ona želi da vidi." čime nam skreće pažnju na to da u pozorištu sve muke i svi problemi celog ansambla na kraju vode samo toj nekoj zabavi za mase - i ničem drugom.  Takođe i samom glumcima, ansamblu, od svega na kraju najiše znače i prijaju aplauzi. Kada praćeni aplauzima siđu sa bine, sve drugo odjednom postaje nevažno i sve biva prepušteno zaboravu. Samo Matilda ostaje nezadovoljna i prazna, i sanja o tome da batali sve i postane vaspitačica ... 

Ovde se radi o polovično uspelom delu. Mislim, dobro je ovo, lepo smo se zabavili i ovo jeste dobrano iznad proseka, ali ipak daleko je ovo od odličnog. Recimo i ovaj put je Koruniakova bila vrlo dobra, ali nažalost samo vrlo dobra. A znamo koliko je ona bolja od ovoga što smo videli, pamtimo je od pre dve godine, u predstavi Frajerčenia na Tretej ulici, gde je bila odlična i ja u glavi još uvek imam živu sliku njenog lika iz te predstave. Osim nje - baš kao i onomad u predstavi Frajerčenia na Tretej ulici - dobar je i Mihal Čiliak koji ovde tumači lik Oskara, inspicijenta koji se brine da - u ludilu svakodnevnih proba i prečestih sukoba - svi budu podmireni i da se predstava nekako dogura do premijere.  Često sam imao utisak da glumci promašuju poentu izgovorenih replika, pa sam onda na par mesta imao osećaj da je sjajna replika izgubljena zbog slabije izvedbe. Posle predstave mi je pao na pamet film Turneja (2008, Goran Marković) gde takođe imamo priču koja prati likove - beogradske glumce na turneji - po ratom zahvaćenim područjima, sa tom svojom nekom nevažnom pozorinom predstavom. Tu se isto tako - ali sa mnogo više dubine i lucidnosti - zaviruje iza scene i vidi da svi ti glumci imaju neke svoje fantastične lične priče, da su svi ti ljudi - "izvođači glumačkih radova" - ujedno i komični i tragični, i smešni i tužni, i mudri i glupi, ... Ali na kraju kada se turneja završi oni su prazni, sede iza pozorišne zavese ćute i jedu. Njih je sam život samleo, sama realnost pregazila. Dakle, u tom filmu je recimo ova profesija prikazana onako kako treba i voleo bih kada bismo to mogli videti i u Pozorišnoj komediji u izvođenju ansambla iz Kulpina jer sam tekst je bio zaista odlična podloga za to ... Recimo kod one scene kada ženskaroš Harry (Jan Halupka ml.) dolazi u pozorište sa dva kofera i odelom u ruci jer ga je žena izbacila iz stana i traži razvod - tu je bilo prilike za dublju razradu lika i malu bolji uvid u njegov život i činjenicu da ovaj promiskuitetni ženskaroš na kraju ipak trpi teške posledice svojih besprizornih grehova. I plus on tu mora da nastavi sa probom kao da se ništa nije desilo... Ova scena je dakle lep primer polovičnog uspeha, primer kako je moglo mnogo bolje.

Vojlovičani su došli sa predstavom Trúchliaci pozostalí tj. Ožalošćenom porodicom. Srevši ih pre predstave pitao sam ih koliko uopšte ima Slovaka u ovoj pančevačkoj MZ i rekoše mi da ih je manje od hiljadu. Pa ipak su uspeli da odrade jednu sasvim solidnu adaptaciju ove komedije Branislava Nušića, gde je na sceni čak jedanaest glumaca tj. likova koje treba tumačiti. Ansambl se baš potrudio, pa smo videli i neke zaista smele pokušaje da se ova komedija potpuno osavremeni upotrebom današnjeg slenga, savremenih poslovnih odnosa, kao i čestom upotrebom multimedije na sceni. Zapravo najzanimljivija je bila upotreba multimedije - projektora uz pomoć kojeg su nam na sceni prenosili sadržaje sa mobilnih telefona i Facebook naloga likova u komediji. Sve ovo je bilo baš zanimljivo - na primer ona scena kada ožalošćeni obilaze kuću pokojnika i slikaju njegovu imovinu i sve postavljaju na FB - ali nije odmaklo dalje od usputne smicalice i jeftinog trika. Na primer najbolji deo mi je bilo taj neki komentar potpune vulgarizacije upotrebe mobilnih telefona u savremenom društvu. Ako pogledate oko sebe, videćete da su ljudi non stop uz svoje mobilne telefone, čukaju poruke, trkeljišu sa ko zna kim trošeći nemilice tih svojih 40 000 besplatnih minuta i generalno smaraju sa time non stop, bez ikakve mere i bez ikakvih obzira prema bilo kome oko sebe ... E neki od likova u ovako osavremenjenoj Nušićevoj komediji su baš takvi, najradije bi sve gledali kroz ekrančić svog telefona ili kroz newsfeed svog FB naloga.  To je bio veoma zanimljiv detalj ali trebalo je to malo bolje razraditi. Koliko puta ste doživeli da nekome neštovpričate a taj malo-malo pa uzme da čačka svoj telefon usred razgovora? E to je taj nivo vulgarizacije i ja bih voleo da je u predstavi sve otišlo baš u tom pravcu ...

Drugi veoma zanimljiv aspekt koji mi se veoma svideo je bio upotreba šaptačice. Ansambl je preko svake mere upotrebljavao usluge šaptačice, devojke koja je celo vreme bila tu sa strane neposredno pored scene i na momente je sasvim jasno i glasno šaptala glumcima replike. Ponekada su se i glumci okretali prema njoj, tražeci pomoc, i sve je na momente zalazilo u neku veoma čudnu dimenziju, u taj meta- nivo, jer smo na kraju videli da je - izašavši na scenu da izgrdi glumca koji je zaboravio svoju poslednju repliku - i sama obučena u crno kao i svi ostali članovi ove Ožalošćene porodice, ostavljajući nas da nagađamo šta ovde jeste a šta nije bilo namerno i predviđeno scenariom i režijom Vladane Cvijanović ...  Posle predstave, na debati, bilo je pomalo bezveze što sami glumci nisu hteli da nam pojasne ovaj aspekt njihove adaptacije (režiserka nije bila prisutna zbog bolesti). Takodje niko se nije potrudio da objasni zašto je sva scenografija imala natpise zalepoljen na sebi? Ipak, ne mora sve da bude objašnjeno, ovo uopšte nije bila loša predstava i činila je perfektan par sa predstavom Kulpinčana.

Da, bio je ovo baš dobar dan na Pozorišnim lovorikama. Prava je šteta što je bilo tako malo ljudi ...