POZORIŠTE U KOVAČICI: Divadelný vavrín - VII. dan (Dom kulture Kovačica, 24. X. - 02. XI. 2014)

Pretposlednjeg dana festivala gledali smo ansamble iz Aradača i iz Bačkog Petrovca. Bio je ovo malo slabiji dan, ali dan koji su na kraju ipak izvadile odlične muzičke numere u mjuziklu Od zajtra nepijeme.

Ali, hajdemo redom ...  Prvo su nastupili Aradačani sa svojom predstavom Láska alebo niečo tomu podobné (Ljubav ili nešto tome slično). Radilo se o prilično jednostavnoj inscenaciji u kojoj se obrađuju svakodnevni doživljaji ljudi iz ovog malog mesta kod Zrenjanina. Jednog sasvim običnog dana se glava porodice, deda Pankrac, napije, ode negde biciklom i na par dana mu se gubi svaki trag. Sve do  momenta kada ga policija pronađe u Vranju, dakle na drugom kraju Srbije, gde je navodno došao sam, istim tim biciklom. Celo ovo zamešateljstvo u jednom momentu postaje deo televizijskog reality programa i pojavljuje se tu i neka navodna dedina ljubavnica i ... Vidite, meni je komplikovano da vam ovo prepričam, pa je jasno da je priča u ovoj predstavi bila prilično traljava. Na svu sreću, ansambl glumaca nije bio baš toliko loš pa se publika sasvim lepo zabavila i nasmejala na ovoj predstavi. Naročito zato što su sve fore i fazoni iz pera Jana Hrubika veoma bliske svima nama ovde u Kovačici (život zemljoradnika, siromaštvo, očekivanje da dođe žetva pa da se konačno dođe do nekih većih para, neplaćanje socijalnog i zdravstvenog osiguranja, alkoholizam, nezaposlenost, višegeneracijske porodice pod istim krovom i nerazumevanje među generacijama ...).

E sad, najgore je to što sam celo vreme imao taj osećaj da je sve ovo moglo mnogo bolje. Kada ansambli želi da rade ovakve priče - one iz života našeg (priglupog, naivnog a opet i lukavog i mudrog) naroda - onda tu ne mora da bude ni podilaženja ni šmiranja, ne mora da bude psovki, proste vulgarizacije, stereotipizacije likova, ne mora se priča komplikovati elementima preuzetim sa treš reality televizije, samo da bi se ova veštački osavremenila i da bi joj se dala neka aktuelnost ... Poenta je da se ne mora ništa dodavati liku od kojeg se polazi, jer se od tog lika i polazilo zato što je on sam, takav-kakav je, bio smešan i zanimljiv za obradu. Dosta je to što je taj deda siromašan, što živi u kući sa ženom, sinom, snajom, unukom ... dosta je i to što je granični slučaj alkoholiizma i demencije - ne morate mu dodavati neke priče o učešću u realitiju ... Reality je jadni fenomen svog vremena a seljaci i njihove dogodovštine su bili i biće nepresušni izvor i jeftine zabave i lucidnog humora. Treba raditi mnogo promišljenije od ovoga što smo videli na sceni ...

Mnogo veći problem sam imao sa ansamblom iz Bačkog Petrovca, jer se ovde radi o velikom mestu, velikom ansamblu i visoko postavljenom cilju: poetski kabare, sa elementima mjuzikla i stand-up komedije.   Dakle Od zajtra nepijeme (Od sutra ne pijemo) je neka vrsta zabavnog programa - ne bih ovo nazvao pozorišnom predstavom, ovo bi recimo moglo da bude veoma efektan TV program, recimo tamo oko božicno-novogodišnjih praznika - u kojem su se ređale pesme, stihovi, anekdote i gorko-slatke pošalice na temu alkohola i boemštine. 

Na sceni smo imali neku vrstu prvog plana - u koji su izlazili pevači, recitatori i zabavljači, dok je u drugom planu bio orkestar. I to kakav orkestar! Perfektan! Dakle totalni sluhisti, muzički izuzetno dobro potkovani .. A na sceni tako dobro ozvučeni da se mogla čuti igla da je pala! Ovde je zaista orkestar tj. bend bio 90% programa. Dobri su bili i pevači, više njih, u glavnom mladi momci i devojke koji su uz pevanje umeli i da zabave publiku igrom i lepim kostimima ... Ali, šta je orkestar bez songova?! Songovi, tj. pesme Vladimira i Jaroslava Zime su bile fantastične i zaista se nadam da će u dogledno vreme biti moguće nabaviti sve to negde na YouTubeu ili kao download ... 

Najveći problem je postojao u vezi režije i svetla. Režiserski zahvati su bili takoreći nepostojeći, jer ovde i nije bilo neke poente, čak ni neke radnje - uvoda, razrade, završetka - ili nekih upadljivih likova. Sve što se na sceni dešavalo je bilo smenjivanje pevača sa recitatorima, recitatora sa komičarima, komičara sa pevačima i tako u krug ... Osim toga, problem je postojao i sa osvetljenjem jer ako nisu bili u tom nekom prvom planu, glumci bi u pozadini bauljali u potpunom mraku ili polumraku. Najslabiji deo predstave je taj neki stand up deo - zapravo je sve to bio neki recitatorski fazon izlaganja neke svoje priče ili anekdote - tu je bilo dosta toga duhovitog i zabavnog ali je malo toga bilo komičnog, dubokog ili vrednog prepričavanja. A ako ti se vic ne prepričava onda znaš i sam da ...  

Sve u svemu, slabiji dan na festivalu ali je bar bilo lepo pešačiti kuci pevušeći ove zaista odlične songove ...