POZORIŠTE U KOVAČICI: Divadelný vavrín - VIII. dan (Dom kulture Kovačica, 24. X. - 02. XI. 2014)

Ima jedan od principa u vaspitanju deteta, princip koji nalaže da vaspitač ne treba da izriče vaspitnu meru odmah nakon što je vaspitanik nešto grdno zgrešio. Pretpostavlja se da je za optimalni efekat vaspitne ipak mere potrebno neko vreme da se strasti smire i da ta neka prva ljutnja prođe. Teško je razmišljati kada smo van sebe od besa, zato je potrebno dozvoliti da prođe neko vreme i da nas taj bes prođe. Na taj način i vaspitač i vaspitanik imaju neko vreme da razmisle o tome šta se desilo pa da tek nakon jednog perioda zrelog razmišljanja donesu neke odluke bez uticaja teških emocija ... To je glavni razlog zašto ovaj tekst pišem tek šest dana nakon završetka ovog festivala.

Minule nedelje, po završetku ceremonije zatvaranja festivala - bio sam prilično besan. U stvari, tokom same ceremonije dodele nagrada sam se osećao fantastično - prosto nisam mogao da verujem čemu prisustvujem - sve je bilo veoma uzbudljivo, neizvesno i bilo mi je veoma zabavno slušati ko je sve tu dobio nagradu. Gledajući neke od nagrađenih na sceni, došlo mi je samo da se grohotom smejem i da ludački aplaudiram, koliko god neke od tih scena bile mučne i tužne za gledanje. Ja zapravo nisam mogao da verujem koliko je ceremonija dodele nagrada zapravo potvrdila veliku većinu mojih najcrnjih slutnji - skoro sve što sam mislio, čak i one najgore, u velikom delu se i obistinilo. Tek malo kasnije, kada smo u pauzi izašli napolje da uz piće svedemo te neke prve utiske, video sam ogorčenost ljudi i nevericu da se ovakve stvari mogu dešavati u XXI. veku i u jednom demokratskom društvu... Tek tada sam osetio bes i svo zadovoljstvo koje sam osetio - glupo zadovoljstvo zbog toga što je ispalo da sam bio u pravu oko nekih mojih slutnji - se pretvorilo u tu neku teskobu i depresiju, jer sam uvideo da se ovakvim tretiranjem kulture - kultura uništava dosta temeljno i to na jedan veoma veoma dug period. Potrajaće bukvalno godine ili decenije dok se naprosto neki ljudi ne sklone, ne odu u penziju ili ne budu - ko zna kakvim političkim zapletima - sklonjeni ... A dotle će životi prolaziti i za cele generacije će naprosto biti prekasno, izgubiće i želju i naviku da dolaze i prate kulturna dešavanja u Kovačici.

Dakle, na ceremoniji dodele nagrada je dodeljena 51 (slovima; pedesetjedna) nagrada. Bukvalno nije bilo mesta na bini za sve one koji su dobili nagradu! Naravno masa njih se nije ni pojavila na dodeli ... Najvažnije nagrade su dodeljene po sledećem rasporedu: 

NAJBOLJA POZORIŠNA PREDSTAVA NA FESTIVALU: Starý frfloš (Kovačica)

DRUGA NAGRADA: Živý bič (Stara Pazova)

TRAĆA NAGRADA: Čakanie na Godota (Padina)

NAJBOLJA REŽIJA: Jan Makan (predstava Starý frfloš)

SPECIJALNA NAGRADA ZA TEKST: Dragan Karlečik za dramu I na U (Kovačica)

NAJBOLJA GLUMICA: Ana Širka (u predstavi Starý frfloš)

NAJBOLJI GLUMAC: Mihal Čiliak (Divadelná komédia, Kulpin)

NAJBOLJA SCENOGRAFIJA: Živý bič (Stara Pazova)

...

i tako još 43 puta, što zasluženo, što nezasluženo. Kompletan pregled svih dodeljenih nagrada i diploma možete pročitati na stranicama časopisa Hlas Ludu.

Imali smo ovde dvostruku katastrofu:

Prvo, nagrade i diplome su deljene šakom i kapom. Dakle, ovde zaista nije bilo ničega što bi ukazalo na neki rezon, neka čvrsta merila u procenjivanju onoga što valja i onoga što ne valja. Najbolja predstava je Starý frfloš, pobogu! Naravno, ja sam možda previše glup da shvatim genijalnost ove predstave i možda je žiri ovde video nešto što ja nikako nisam.  Dakle, ja možda zaista jesam potpuna neznalica i jednostavno ne razumem pozorište i elemente koji ga čine kvalitetnim, i sve što sam ovde pisao zaista treba da uzimate sa velikom rezervom. Ali, valja biti fer i priznati da je tu bilo pregršt drugih nagrada koje su dodeljene a da za njih - čak i da smo genijalci koji na pozorište gledaju postmodernistički, feministički, marksistički, kako god - nije moglo da bude ozbiljnog rezona. Na primer, reći da je Ana Širkova (Starý frfloš, Kovačica) najbolja glumica na festivalu na kojem smo videli Anu Kanašovu (Živý bič, Stara Pazova), Mariju Koruniakovu (Divadelná komédia, Kulpin) ili Katarinu Kadancovu (Čakanie na Godota, Padina) je u najmanju ruku veoma čudno. Onda recimo Jan Žolnaj - kojeg sam ja izdvojio kao svetlu tačku u veoma slaboj predstavi Starý frfloš  - na dodeli nije ni pomenut i on je zapravo jedini (ili jedan od dvojice, više nisam siguran) iz celog ansambla predstave Starý frfloš koji NIJE dobio nagradu-diplomu! Na kraju krajeva, diplomu-nagradu dobili i glumci čije je likove malo ko zapamtio - koji su bili nebitni za kvalitet predstave, pa čak i samu radnju u predstavi (recimo lik Egona u predstavi Nízkotučný život) - i oni čiji lik je zahtevao izuzetne napore, fantastičnu posvećenost i natprosečne glumačke veštine (recimo lik Luckyja u Čakanie na Godota). E sad, neko će reći da su takve propozicije - dodeliti nagradu za glumca, čak i ako je u predstavi ovaj jedini glumac - ali uvek postoji opcije ne dodeliti nagradu u nekoj od - inače brojnih - kategorija.  

Drugo, ako nema rezona i merila, onda ljudima ostaje samo da nagađaju da su ovde neki drugi - svakako ne umetnički - faktori uticali na kriterijume za dodeljivanje nagrada.  Ovakve stvari na kulturu utiču pogubno i to dvostruko. Sa jedne strane, onima koji su radili dobro i na festival došli sa dobrim predstavama je ovakvim vrednovanjem rad potpuno obezvređen i njima je rečeno da zapravo i nije važno kako su radili jer evo i oni koji su radili slabo - dobijaju nagradu i bivaju pohvaljeni. Zbog toga, oni koji su - kreativnosšću, dobrim radom i ličnim zalaganjem - nagradu zaslužili, mogu da imaju osećaj da je njihova nagrada manje vredna zbog ovakvog konteksta, festivala na kojem su nagradu dobili i oni koji istu nisu zaslužili. Sa druge strane, oni koji su radili loše ili slabo su dobili potvrdu da je to što rade zapravo OK i oni će i sledeće godine na festival doći sa isto tako slabom predstavom ... I tako dok ili njima ili ljudima u publici ne dosadi. Ovi tako nikada neće shvatiti da je ono što rade loše ni zašto je loše i šta je potrebno raditi da bi bilo bolje. 

Na kraju, ceo ovaj festival se ovakvim radom pretvara u jedno fingiranje, jedno glumatanje da se kultura neguje, da se i u našim malim manjinskim sredinama nešto ipak dešava, da se sve to vrednuje i da sve zajedno ipak nekako funkcioniše kao zaokružena celina, "čak i u ova teška i krizna vremena" ... Kada se sve završi, ljudi kojima je kultura posao za koji su plaćeni, se tapšu po leđima, ređaju se floskule i pričaju se gluposti a da dobar deo njih zapravo nije pogledao ni jedna jedinu predstavu na festivalu. Ali nije važno, negde na papiru - na tim završnim izveštajima kojima se pravdaju sredstva - se sve fino izdešavalo i "uvereni smo da će sledeće godine biti još bolje." Samo što uz ovakav rad, najverovatnije neće, zbog čega će svake sledeće godine sve manje mladih, obrazovanih, pametnih, svesnih i angažovanih ljudi dolaziti da gleda predstave i tako će jednog dana sve ovo postati bespredmetno i besmisleno jer ce umesto umetničkog postati još jedan od onih populističkih i folklornih na kojima nije važno kako radimo nego je važno da se uz pesmu, igru, jelo i piće svi dobro zabavljamo.  I što je zaista bedno, nagrađena predstava treba da ide u Slovačku, gde će - Starý frfloš kao najbolje iz Srbije - predstavljati pozorišnu produkciju vojvođanskih Slovaka, čime zapravo ovakvo loše tretiranje kulture postaje internacionalizovano.    

Na samom kraju poslednjeg dana festivala - u njegovom revijalnom delu - pogledali smo  još jednu predstavu po textu Branislava Nušića, Podozrivá osoba tj. Sumnjivo lice - ovaj put u profesionalnom izvođenju Slovačkog vojvođanskog pozorišta iz Bačkog Petrovca. Najzanimljivije je bilo to što je u ovoj inscenaciji radnja smeštena u pedesete godine XX veka i u potpunosti se odvija u duhu stroge komunističke diktature onog vremena. Takođe, veoma dobar detalj u ovoj urnebesnoj komediji je bio i to što je ansambl koristio celu salu za svoju inscenaciju - likovi su ulazili u salu na bočne ulaze Doma kulture, neki glumci su sedeli u publici pa onda sa svog sedišta - izlazeći na scenu - izgovarali svoje replike (tako je jedan od likova "uhapšen i priveden" sa sedišta u kojem je sedeo zajedno sa publikom). Sva sreća što nije bilo previše ljudi u publici! Osim toga, glumci su tekst govorili i na slovačkom i na srpskom jeziku i bilo je to veoma zanimljivo za gledanje (inače, to prožimanje jezika je zapravo postalo normalno u zadnje vreme u nekim sredinama gde su lokalni Slovaci prestali da drže do svog jezika i medjusobno pričaju i na srpskom i na slovačkom jeziku) ...Zaista je bilo lepo pogledati jednu profesionalnu predstavu sa vrhunskim produkcionim vrednostima. Sumnjivo lice je odlično pomoglo da zaboravimo na onu katastrofu od završne ceremonije dodeljivanja nagrada na festivalu. Publika se takođe veoma lepo zabavila i super je bilo to što je predstava trajala čak 140 minuta (sa jednom pauzom) tako da smo za kraj festivala dobili pozorišnu poslasticu što kaže narod "za sve pare" ...