KONCERT: Eva Braun i Trese, lupa, udara (Pančevo, 29. 08. 2015)

Predposlednji dan FreeDom Festivala u Pančevu je bio posvećen muzici. U lepo popunjenoj bašti pančevačkog Doma omladine publika je imala priliku da pogleda nastupe bendova Bes i stega, Billy Andol, Eva Braun i Trese, lupa, udara. Nažalost, pošto smo na svirku došli tek oko 23h, prva dva benda smo propustili. Eva Braun su možda i najpoznatiji bend iz tog talasa vojvođanskih alternativnih rock bendova koji se pojavio u prvoj polovini devedesetih. Za razliku od njihovih savremenika - kao što su Instant Karma, Veleki Prezir, Oružjem protivu otmičara ili  Kanal Tvid, Popcycle - njihove pesme su i dan danas prilično česti, čak redovni sastojak plejlista svake srpske stanice koja još uvek pušta rock and roll. Biografija grupe kaže da do pojave grupe Eva Braun, vojvodanski grad Bečej nije postojao na rock mapama naše zemlje. Četiri drugara, Milan Glavaški (gitara, vokal), Petar Dolinka (gitara, vokal), Goran Vasović (bas, vokal) i Ljuba Rajić (bubnjevi) su prve demo snimke uradili još 1985. godine. Zvanično, grupu Eva Braun osnovali su u prolece 1991. godine, u iznajmljenom stanu u ulici Miše Dimitrijevića u Novom Sadu, kada su nastale i prve pesme (Kuća lutaka, Kao da znam, Sva tvoja ćutanja i Dan pobede). U septembru iste godine, nakon odsluženja vojnog roka, pridružuje im se Ljuba Rajić. Naziv benda nastao je na predlog Gorana Vasovića, nakon gledanja biografskog filma o Adolfu Hitleru i ostali članovi su ga jednoglasno prihvatili, kao veoma neobičnog i istovremeno provokativnog. Debi album snimali su od februara do aprila 1992. godine, u strudiju “Do Re Mi” u Bukovcu, nadomak Novog Sada. Prisluškivanja su se u prodaji pojavila 5. oktobra 1992. godine, ponudivši prijemčive pop pesme, kao što su  Jagodna polja,  Kuća lutaka, Dan pobede  i druge. Iako izdavanje albuma nije bilo adekvatno marketinški propraćeno, uticajni ljudi iz domace muzicke industrije su ga zapazili, tako da Eva Braun u redovima svojih fanova dobija Gordana Paunovića, Momcila Rajina, Petra Janjatovića, Bojana Žikića, Nebojšu Pajkića, Tomislava Grujića i Dinka Tucakovića. U to vreme, nekoliko pesama su postal hitovi (Već videno, Ponekad, Sva tvoja ćutanja). Snimanje albuma Pop music trajalo je dugo, uz puno poteškoća, završeno u julu 1995. godine, a album je objavljen 14. decembra 1995. godine i bio je odlično prihvaćen, kako u krugovima muzičkih kritičara, tako i od strane publike, a po prvi put - uz pesme Zmajevi, 25. avgust i Sada ne znam gde sam ne znam šta -  jedna pesma se izdvojila kao veliki hit (Sasvim običan dan). Uprkos uspehu, originalna postava grupe se raspada u julu 1996. Novu postavu uz Vasovića čine Zvonko Stojkov, Srdan Ljiljak i Dušan Ševarlić. Eva Braun u leto 1997. ulazi je u studio i snima album Heart Core, jedan od najprodavanijih albuma u tadašnjoj državi, Saveznoj republici Jugoslaviji. Album Everest izlazi 2001. i dalja istorija benda se nažalost svela na povremene prekide, povremena okupljanja i povremena singl i kompilacijska izdanja, sve do 2011. kada izlazi za sada poslednji album Playback. Iako su daleko od centra pažnje šire javnosti i uprkos tome što dosta retko izlaze na binu, koncert u Pančevu je bio lep dokaz da je bend osim zadržavanja starih fanova, vremenom stekao fanove među mladim ljudima, pa čak i među onima koji nisu bili na svetu u vreme kada je Eva Braun bila na vrhuncu. 

Pojavivši se pred publikom, prvi put posle 17 godina u najvećem gradu južnog Banata, Eva Braun svoj nastup počinje pesmom Meg Ryan Blues. Sjajan početak i jasno nam je da će koncert biti odličan. Pre nego što krenu sa pesmom Posle tebe, Vasović sa zadovoljstvom ističe činjenicu da su 1998. prilikom prošlog koncerta u Pančevu prodali celih 7 ulaznica, te da je ove večeri ipak malo bolja posećenost. Grupu Eva Braun danas čine Goran Vasović (pevač i gitarista), Zvonko Stojkov (gitarista), Marko (basista), Ljubomir Rajić (bubnjar) i Albert Sheregely (klavijature i prateći vokali). Slede pesme Sva tvoja ćutanja, Sada ne znam gde sam, Sve što gubiš i Sasvim običan dan. Tu pomalo postaje vidljivo da bend nije baš utegnut, što je najverovatnije posledica retkih nastupa uživo (ove godine tek 3-4 koncerta), ali kada su pesme ovako dobre i kad se publika tako lepo zabavlja, teško je to primetiti. Posle jakog uvoda, bilo je vreme da se publici predstavi novi singl - pesma Rikošet, objavljena krajem juna. Posle nje, Vasović je podsetio publiku na pokojnog Vladu Divljana koji je mnogo uticao na stvaralaštvo grupe Eva Braun, što je bio uvod u pesmu Hajde sanjaj me sanjaj (obrada pesme Idola) koju su snimili zajedno još za album Prisluškivanja. Slede pesme Istra ("Gde ste bili na moru?"), Mala prodavnica užasa (uz pomalo jazzy uvod), Aljaska (stvar inspirisana pesmom Caroline says II od Lou Reeda, ujedno i moja omiljena stvar Eve Braun) i Zmajevi. I to je bio kraj zvaničnog dela. Na poziv publike Vasović i ekipa su se - uz reči "Nemamo baš vremena, žurimo nazad u Bečej" - vratili na bis i odsvirali obradu od grupe Jura Stublić & Film, pesmu Odvedi me iz ovog grada. Sve u svemu, nekih četrdeset minuta svirke, kratko ali slatko.

Kako je propao rokenrol je jugoslovenska omnibus komedija iz 1989. godine. Sastoji se od tri dela: Od izvora dva putića, Nije sve u ljubavi (ima nešto i u lovi) i Ne šalji mi pisma, koje su napisali i režirali tri različita scenarista i reditelja. Filmsku muziku su radili rock bendovi Idoli, Električni orgazam i Disciplina kičme - svaki od sastava za jedan segment filma. Tri različite priče su ispričane satiričnim i apsurdnim humorom u kontekstu popularne i mladalačke kulture u Jugoslaviji, neposredno pre njenog raspada. Film je nagrađen Zlatnom arenom za montažu na Pulskom festivalu 1989.  i postao je kultni film na prostorima bivše Jugoslavije. Nama je ovde najbitniji segment Ne šalji mi pisma u kojem pratimo priču o Evi i Đuri, mladom paru koji prolazi kroz bračne nevolje proistekle iz sumnji u preljubu. Naime, neko ovom bračnom paru šalje ljubavna pisma, pri čemu nije jasno da li su pisma namenjena Evi ili Đuri, i hilarity ensues. E sad, priča po sebi je odlična i neki njeni delovi su postali deo popularne kulture a među tim delovima je i muzika koju je radio Dušan Kojić Koja (kao Zeleni Zub) iz grupe Disciplina Kičme. Oni koji su gledali film znaju da je Đura muzičar koji ima svoj punk rock bend Skalpeli, sa kojim svira - danas već dobro poznate - pesme kao što su Crveno ili Trese, lupa, udara.

Valjda iz želje da podseti publiku na ovaj deo svoje karijere, Koja je nedavno okupio svoj novi bend pod nazivom Trese, lupa, udara sa kojim uživo izvodi pesme  koje je radio za film Kako je propao rokenrol, dodajući tu i neke obrade rock and roll i glam rock standarda. Iako mu je matični instrument bas gitara, Koja nam se kroz ovaj bend predstavlja i kao zaista odličan solo gitarista. Bas gitara je delegirana Zoranu Radomiroviću Švabi iz Električnog orgazma, dok bubnjeve svira Rade Vulić iz Popečitelja. Prateće vokale na pojedinim pesmama pevaju Manja Đorđević (Disciplin A Kitschme) i Đurđica (The Restless). Bend izlazi pred publiku nešto posle ponoći a naročito oduševljenje izaziva Kojin izlazak na binu. Posle uvodnog instrumentala, bend svira pesme Crveno i Nećemo. Vidimo da je ovo prevashodno jam bend i da Koja koristi svaku priliku da opali po kilometarskoj solaži. Kojine solaže su bluz-rokerske ali su i veoma bučne i dosta prljave, distorzirane, uz korišćenje wah pedale. Verujem da je mnoge iznenadio time koliko je on zapravo dobar solo gitarista. U međuvremenu sam bend se dosta zabavlja na bini i sve ovo je zapravo najviše jedna proslava rock and rolla, njegove buke i slobode. Prva obrada ove večeri je bila pesma Silver Machine od grupe Hawkwind (pesma poznata kao prva na kojoj je Lemmy Kilmister došao do izražaja). Onda ide pesma Pokojni Toza, nakon koje su usledila čak tri instrumentala (ako se nisam zabrojao) i najveći hit večeri, pesma Trese, lupa, udara. Novi segment sa obradama počinje pesmom Cherry Bomb od The Runaways, pa onda 20th century Boy od grupe T. rex i Saturday Night's Alright for Fighting od Eltona Džona. I tu je bio kraj svirke. Opet je ovo bio kratak koncert, tek nekih četrdeset minuta pa je publika naravno pozvala bend nazad na binu. Koja i ekipa su poslušali publiku, vratili se da bi na bis ponovo odsvirali pesme Crveno i Trese, lupa udara. Iako je u Pančevu fajront u 2 posle ponoći, cela manifestacije se završila već oko 1:30, što znači da je zapravo moglo sve da se produži i da nije bilo potrebe da se nastupi toliko skraćuju. Bilo kako bilo, ja sam prezadovoljan viđenim. Neko bi možda rekao da je ovo bilo jedno veče puno neke nostalgije, ali bi tako nešto po meni bilo potpuno pogrešno, jer ja ne želim da Goran Vasović i Koja sa svojim projektima žive samo u prošlosti. Ja od njih očekujem da rade još više u budućnosti, da rade i stvaraju još dugo, dugo ..  Bože zdravlja!

STAND UP: Srđan Dinčić, Jelena Radanović i Nikola Silić (Pančevo, 27. 08. 2015)

Iako je nastala u Britaniji, stand up komedija je specifično američki fenomen. Jedan od najpoznatijih stendap komičara je Woody Allen koji se ovom vrstom  komedije bavio u prvom delu svoje karijere, još šezdesetih godina, dakle još pre bavljenja filmom. Šezdesetih i sedamdesetih su radili danas najcenjeniji stand up komičari poput Georgea Carlina (pomerao je granice onoga što se sme reći na bini sedamdesetih), Boba Newharta (specifičan po urnebesnim telefonsskim razgovorima), Redda Foxxa, Rodneya Dangerfielda, Billa Cosbyja (danas bi ga je li najradije prepustili zaboravu), Richarda Pryora, Stevea Martina ... Mnogi od navedenih su vremenom prešli na film i televiziju i postali megapopularni. Ipak pravu eksploziju stendap doživeo tek osamdesetih i ako ste imali ikakav kontakt sa tom vrstom komedije najverovatnije ste slušali ili gledali američke komičare ponikle u klubovima osamdesetih (pre svega Edija Marfija i Chrisa Rocka čiji divix filmovi su bili u žestokoj cirkulaciji pre deset-petnaest godina). Dok je do tada stand up bio vezan pretežno za lakšu i popularnu zabavu, zabavljanje televizijske publike, publike u areni ili čak na stadionu, osamdesetih se stand up vraća u klubove i postaje nešto mnogo složenije. Autori "pišu" uživo, isprobavaju novi ili improvizovani materijal na nespremnoj publici, dosta je "pokušaja i pogreški" i najviše materijala se bazira na improvizaciji, ALI stand up postaje narodna stvar, svi ljudi su slobodni da dolaze u klubove na "open mic" večeri i oprobaju se u stand up komediji. Tako nastaje čitava reka komičara koje danas prepoznajemo kao autentično stand up fenomene (Bill Hicks, Steven Wright, Doug Stanhope, ... koji su isuviše "edgy" za šire mase i televiziju) iako je i iz ove generacije dosta onih koji su - poput kolega iz šezdesetih i sedamdesetih - prešli na televiziju i u Holivud (Robin Williams, Eddie Murphy, Jerry Seinfeld, Ellen DeGeneres, Chris Rock, Janeane Garofalo, Bill Maher, Jay Leno, Louis C.K.). Devedesetih nastaje i TV serija Seinfeld koja je zapravo bazirana na stand up komediji opservacije njujorških komičara Jerryja Seinfelda i Larryja Davida pa se postepeno razvijala iz toga i postala verovatno i najuspešniji sitkom ikada, što je opet povratno uticalo na dalji razvoj stand up komedije prema većoj raznovrsnosti i široj-svetskoj zastupljenosti, pa tako u Britaniji nastaje nova generacija stand up komičara poput Billa Baileya, Dylana Morana, Eddija Izzarda, Jimmija Carra, Ross Nobla ...Ovaj način pisanja i izvođenja komedije je inače najbliži pozorištu i verovatno se radi o najneposrednijem (i što ne reći najjeftinijem) načinu komuniciranja umetnika sa publikom. Kao što rekoh, stand uperi često improvizuju, proučavaju reakcije publike i grade svoje nastupe tako što kroz često bezbroj pokušaka i pogrešaka dolaze do jedne celine sa kojom onda mogu da nastupaju i sa kojom mogu da očekuju uspeh. Iako možda sve to izgleda jednostavno, zamislite ipak koliko treba pogrešaka da bi se stiglo do uspeha, i zamislite koliko je to sati provedenih na bini, kada se znojiš a iz publike čuješ samo tišinu, kašalj ili kucanje čaša i flaša ... Dakle stand up komedija nije nimalo laka i zaista zahteva izuzetno jake ljude, od kojih neki na kraju ne prođu baš najsrećnije.

Elem, iz navedenih razloga, uvek sam bio veoma skeptičan prema srpskoj verziji stand up komedije. Zašto? Pa, zato što smo mi ipak teža sredina za adekvatan razvoj ove vrste umetničkog izražavanja. Šta je kod nas postojalo umesto klubova? Pa, kafane. Kafane sa pevaljkama, jagnjetinom i pivom. Na tim mestima će ipak pre izbiti tuča sa smrtnim ishodom i tu će neko pre potegnuti nož i odrobijati gada, nego čuti neku šalu na svoj račun ... Zato bi eventualni stand up entuzijasti morali dobro da proračunavaju svoje nastupe i na kraju bi najverovatnije bili naivni, dosadni ili svedeni na popularnu zabavu (psovanje, pevanje, kreveljenje, podrigivanje, alkoholisanje, rabljenje seoskih motiva, naivnost, ...) što se na kraju i desilo sa autorima koji su došli najbliže ovooj vrsti nastupa (Čkalja, Minimaks, Ljuba Moljac, Neša Leptir ... ). U nekom lepšem sećanju su ostali Lane Gutović sa svojim Kabareom, Đorđe Balašević sa izletima u priču između pesama,  pa na kraju i Bora Čorba, koji nije bio loš ali na žalost nikada nije radio na ovoj vrsti izraza pa je većina onoga što je valjalo jednostavno zastarelo ili postalo banalno). Koliko ja pratim, u novije vreme se srpski stand up počeo pojavljivati oko 2010. kada sam prvi put primetio srpske stand up komičare na radiju i televiziji. Za jednog sam čuo na B92 radiju (bio je slab) a jednog sam video na TV Fox ili već Prvoj TV (ne sećam se ali je bio sasvim solidan, čak vrlo dobar) ... Ali ni jednome nisam zapamtio ime! Na internetu sam u to vreme naišao na vest da je u KC Grad je 4. novembra 2010. održano Veče otvorenog mikrofona - takmičenje u stand-up komediji. Učesnici su imali priliku da u 10-ak minuta svojim nastupom osvoje publiku i žiri. Prvo mesto osvojio je Aleksandar Perišić, drugo Nikola Živković "Džoni fazoni" dok je treća bila Marijana Ranđelović. Onda je Ivan Ivanović počeo da ih dovodi na svoje emisije a i kod Marka Živića i kod Zorana Kesića je bilo toga. Mada je bilo i optužbi da neki srpski komičari prosto kradu i prilagođavaju tuđe-strane fazone ... U principu je ipak bila potrebna neka masovnost a to znači da u Srbiji treba da radi bar 50 komičara da bi se dobilo petoro dobrih i dvoje sjajnih... I konačno u neko doba nastaje sajt standup.rs koji radi baš na popularizaciji i organizaciji stand up komičara - stand up komedija se od samog nastanka vezuje za slobodu govora, koja se izražava kroz humor. Organizacija Standup.rs je zadužena za osnivanje stand up komedije u Srbiji a komicari koji su prvi poceli da se bave ovom formom sada su već imena za koja se dobro zna. Najvažniji projekti ove organizacije su, pored nastupa komicara, StandUpFest – medunarodni festival stand up komedije, prvi klub komedije u Srbiji Ben Akiba (Beograd), emisija na kanalu Comedy central, festivali u Kragujevcu, Nišu, Budvi (partnerske saradnje), višegodišnje saradnje sa Zagrebom, Ljubljanom, Mariborom…Svaki nastup vezan za slobodnu produkciju, slobodu govora i kvalitetan humor se ne propušta. Troje pionira stand up komedije kod nas i komičari Standup.rs nastupili su na FreeDom festivalu u Pančevu 27. avgusta 2015. Saradnja Doma omladine u Pančevu i Standup.rs traje više godina, pa je zapravo ta saradnja dovela redovan program stand up komedije u grad Pančevo. Bašta Doma omladine je bila puna i ja koji sam se samo malo duže zadržao na strip izložbi (Deliblaticum - radovi sa avgustovske strip radionice Aleksandra Zografa u Deliblatskoj peščari) sam ostao bez mesta, pa sam sva tri nastupa (malo manje od dva sata) stajao sa strane.

Prvi je nastupio Nikola Silić. Njegov nastup je veoma dobar i - u želji da bude "edgy" - pomalo nervozan. Dobre su mu opservacije (kako je kad pređeš tridesetu, muško-ženski odnosi, turisti iz Japana u Budvi na moru, baka vs. baba, gej klubovi, razočarenje roditelja, fudbal, ...) i svideo mi se mračno-crni/splatter humor koji na momente koristi (fetusi za ispite na medicinskom fakultetu, Nik Vujačić, Novak Đoković ...), ali je problem u toj nekoj Silićevoj samosvesti tokom nastupa. Na primer, ne par mesta Silić ukazuje na "sjajno mesto za aplauz" koji je publika propustila, što je možda zanimljivo pomenuti jednom, da bi se ukazalo na neuspeo fazon, ali kada to ponoviš više puta onda ulaziš u neki čudan odnos sa publikom u smislu da ova možda nije dorasla što opet nije baš fer ... I glupo je to što su česte psovke (Silić to i kaže na početku nastupa, za one koji će se možda uvrediti) ali je svakome ko gleda malo dublje jasno da su ove samo poštapalica koja - ako je previše koristiš - menja sav (ipak umetnički) nastup na prizemnu i banalnu stvar. Ipak sve u svemu, ovo je bio vrslo dobar nastup i ne mogu da kažem da sam za tih tridesetak minuta naišao na neko baš baš slabo mesto. Dakle, preporučujem vam da pogledate Silića kad budete u prilici. I još nešto, nemojte se previše oslanjati na snimke na YouTubeu, ti snimci prosto nisu reprezentativni i uživo je sve ovo sto puta uverljivije i generalno bolje.

Jelena Radanović nam je predstavila svoj odlično razrađen self depreciating humor. Dakle, ova mala i debeljuškasta studentkinja sociologije prepričava nam svoje urnebesne doživljaje iz života. Mešaju se lucidne opservacije (facebook doživljaji, reality zvezde, sponzoruše, propaliteti koji je muvaju, ljubavni odnosi, stalking, internet komentari, lični kompleksi, slanje privatnih poruka preko interneta, domaći rep, Elitni Odredi vs. srpski tajkuni, mobilni telefoni, ...) i ispovesti jednog klošara (siromaštvo, neslanaženje, poređenje sa uspešnijima, razočarenje familije, turizam kad si siromašan, ubice i silovatelji, bezbednost devojaka, ...). Sve ovo je veoma lično i baš kao i najbolji self depreciating humor iskreno - sve udara jednako u glavu i u srce. Ono što mi se nije svidelo je to što je Jelena na momente pozajmljivala fore koje kao da smo već negde čuli ("moji kompleksi imaju komplekse" i sl.) mada u doba interneta je teško izbeći neke fore, dok neke druge opet moramo prihvatiti kao  deo neke opšte kulture ... Ipak, bio je ovo odličan nastup i Jelena me je podsetila na masu ljudi koje znam i ukazala mi na to da se mnoge - inače teške - stvari lakše podnose kada se umeš nasmejati i kada ne sve uzimaš previše ozbiljno. Nemojte propustiti njen nastup ako budete u prilici da ga posetite!

Zvezda večeri je bio Srđan Dinčić. Iako su mi njegovi snimci koje je postavljao kao Sablasni Kosač bili potpuno bezvezni, vremenom je iz njega ipak nastao sasvim solidan komičar. Odmah po izlasku na binu je pokazao da ume da ispriča fazon - na temu ponašanja u saobraćaju - ali je poenta njegovog nastupa zapravo u priči oko samog fazona koja je mnogo šira i zanimljivija. I tu se zapravo uvidi razlika između profesionalca i amatera. Amater ima određeni broj fazona koje pre ili kasnije iskoristi, ispuca se i tu je kraj. Profesionalac ume da iz jednog fazona izmuze deset-petnaest minuta urnebesne zabave. Tako je Dinčić uspeo da - bezazleni fazon o umiranju kućnih ljubimaca tj. hrčaka - razvuče do neslućenih visina i da pritom ostavi publiku u konvulzijama smeha. Jednako dobar mu je deo nastupa posvećen komšiluku - komšija krajišnik, komšija penzos, ... - u zgradi u kojoj živi. Izuzetno mu dobro ide i taj neki nadrealistični humor (lov uz pomoć jo-jo igračke, svinje na aero-mitingu, ...), a ima i fantastičan i veoma prirodan odnos sa publikom (koja je ove večeri u Pančevu bila lepo raspoložena ali i vema pristojna). Inače Dinčić je jedini ove večeri uneo malu dozu politike i čak je pomenuo i SNS (Kućne majstorije - Jagoda Beko tj. kako je nastao SNS) i Vučića! (zapravo i Jelena Radanović pre njega, ali ona tek kao malu fusnoticu). Bilo je još dosta odličnih fazona (mravi, glupa pitanja TV voditelja, naslovi u hronici, sport u Srbiji, rođenje deteta, međuljudski odnosi, ...). A ono što daje posebni šmek njegovom nastupu je i to što u toku nastupa, sasvim prirodno, ume da se vrati na fazon koji je ispričao dvadesetak minuta ranije (pri čemu ga koristi kao neku referencu). Dakle Dinčić je sasvim opravdao renome i poziciju svezde večeri. Bio je lepo samouveren, prirodan u nastupu i odnosu sa publikom, njegov nastup je bio ravnomerno uspešan i nema preslabih delova i na kraju ume ne samo da zabavi publiku već i da je nasmeje do suza. Obavezno posetite njegov nastup kad god budete u prilici! Iako sam imao veoma, veoma, niska očekivanja, nastup srpskih stand up komičara na ovogodišnjem FreeDom Festivalu je bio odličan. Bilo je to tri puta po tridesetak minuta fantastične zabave koju bih preporučio svima. Drago mi je što je srpski stand up konačno zaživeo i nadam se da će srpski promoteri i menadžeri uvideti potencijal ove vrste zabave i da će stand up biti mnogo više zastupljen kako u brojnim drugim gradovima tako i na drugim festivalima, manifestacijama i klubovima po Srbiji i regionu.

TRIBINA: Njuz.net i Zoran Kesić na Freedom Festu (Pančevo, 24. 05. 2015)

Freedom Art festival nastaje u malom gradu u Srbiji kao festival slobode u najširem mogućem smislu. Vrednosti koje promoviše su ljudska prava, sloboda izražavanja, umetničke slobode, sloboda izbora, kao i slobode javne i vizuelne forme. Na festivalu se traže odgovori i postavljaju pitanja. Promoviše se sloboda, utiče se na stvaranje slobode tamo gde je nema i slavi se sloboda tamo gde ona već postoji. FreeDom Art Festival zato nadilazi stroga žanrovska opredeljenja jer je ideja da se pluralizmom različitih sadržaja i formi unese novi duh u domaću scenu. Zbog toga ovaj događaj objedinjuje muziku, film, vizuelne umetnosti, internet, sportski, edukativni program i aktivizam. Vodeći se glavnim lajtmotivima promovisanja kulture slobode i univerzalne ljudske vrednosti putem različitih formi umetničkog izražavanja, vrednosti tolerancije, solidarnosti sa svim obespravljenim grupama i podizanja svesti o važnosti prihvatanja različitosti, ovaj festival je događaj koji zastupa sve vrste sloboda i to kroz dijalog sa publikom i interaktivni pristup gde se očekuje da se posetilac aktivno uključi i svojim prisustvom, dobrim raspoloženjem, komentarima, reakcijama i sugestijama upotpuni programe umetnika, organizacija, muzičara, stvaralaca, individua, sportista i uspešnih gostiju iz Srbije i inostranstva. Kritika savremenog sveta je sastavni deo događaja na FreeDom Fest-u. Kritička forma podrazumeva stvaranje naše zajedničke, jasne poruke  u kojoj će pored već pomenutih biti i vrednosti poput izbora slobodnog puta u svom životu, slobodnog odrastanja, usavršavanja, aktivizma, kao i oblikovanja pozitivne, slobodne, otvorene svesti prema društvu i svom okruženju. Ponedeljak na festivalu je bio posvećen satiri i gosti su bili Zoran Kesić i ekipa Njuz.net-a. Na tribini se diskutovalo o temama poput slobode izražavanja, slobode govora i kritike savremenog društva. Ova tribina je organizovana u saradnji sa Građanskom akcijom Pančevo. Moderator tribine je bio Tibor Jóna, bloger i analitičar RTV Vojvodine.

Inače, satirični portal Njuz.net postoji od oktobra 2010. godine. Popularnost Njuz.neta u mnogome duguje čitaocima, ali na prvom mestu i novinarima „ozbiljnih“ medija, koji su tokom svih ovih godina uporno verovali da su pojedine vesti istinite, te su odlučivali da ih podele sa ozbiljnim čitaocima svojih ozbiljnih medija. Njuz je tokom ovih godina dobio i nekoliko nagrada, koje su bile značajne jer su njegovim autorima pomogle da shvate čime se zapravo bave. Nagrada Share koncerencije za aktivizam na društvenim mrežama, pomogla je njuzovcima da shvate da se bave aktivizmom. Nagrada Udruženja novinara Srbije za uređivačku politiku 2011. godine, pomogla im je da shvate da imaju uređivačku politiku. Poziv da učestvuju na književnom festivalu u Užicu, pomogla im je jer su shvatili da su pismeni.Pored sajta, autori Njuz.neta su se oprobavali i u drugim formama. Tokom godinu dana izlazilo je jednom nedeljno štampano izdanje Njuza kao dodatak Danasu, što je ispunilo hipsterske snove njuzovaca da konačno vide svoje vesti na papiru. Neko vreme se na radiju emitovala i Njuzova emisija, što je bilo zanimljivo jer su tada prvi put čuli kako njihove vesti zvuče kada ih neko čita naglas. Objavili su i dve knjige svojih tekstova, a tokom poslednje tri godine rade i na trećoj, koja bi trebalo da ima originali sadržaj. Ne rade baš punom parom i probili su sve zadate rokove, ali se još uvek ne predaju i nadaju se da će ugledati svetlost dana na jesen.Tokom poslednjih godinu i po dana sa Zoranom Kesićem rade na scenariju za emisiju 24 minuta. Zoran Kesić (Beograd, 1976) je novinar, TV voditelj i autor popularnih humorističkih televizijskih emisija.Karijeru je započeo sa 19 godina na TV Studio B, gde je radio kao reporter sa terena u jutarnjem programu. Posle nekoliko godina, dobija priliku da napravi svoj prvi TV šou, „Ozbiljne vesti”, koji će kasnije prerasti u emisiju „Dezinformator“, gde zajedno sa Igorom Bugarskim izvodi niz satiričnik skečeva na temu aktuelnih političkih događaja. Prelaskom na TV Foks i pokretanjem emisije „Fajront republika“, koja se emituje uživo u kabaretskoj formi, popularnost Zorana Kesića se rapidno povećava. U ovoj emisiji kao gosti učestvovali su i mnoge poznate ličnosti, kako sa domaće tako i inostrane scene. Od jeseni 2013. godine Zoran Kesić se vraća na TV ekrane svojom novom humorističkom emisijom „24 minuta“ na TV B 92, koju realizuje uz pomoć satiričnog portala Njuz.net. Zoran Kesić je dobitnik nagrade „Stanislav Staša Marinković“, koju dodeljuje list Danas za novinarsku hrabrost i rezultate u istraživačkom novinarstvu.

Krcata Apolo sala pančevačkog Doma omladine je bila najlepši dokaz da popularnost Njuz.neta i Zorana Kesića, kao ni njihove zajedničke emisije 24 minuta, nije ni slučajna ni medijski prenaduvana. Zato mi je bilo veoma drago kada je moderator tribine Kesića, Marka Dražića i Nenada Milosavljevića najavio kao članove ansambla Kursadžije, čime je zapravo naglašena dubina razlike između ova dva koncepta humora, televizijske naspram internet popularnosti, kao i između ciljnih grupa kojima se ovi ljudi obraćaju. Upravo zato, pogledavši oko sebe, divno je bilo videti masu nekih pametnih i nasmejanih ljudi, takvih kakvi se inače ređe viđaju u ovo inače prilično depresivno vreme. S obzirom na veliku posećenost, ne bi me čudilo da ova tribina bude i najveći i najbitniji događaj ovogodišnjeg Freedom Festivala. Tribina je počela kraćom biografijom Zorana Kesića (počeo je na televiziji Studio B, pa onda prelazi na TV Metropolis, pa na FOX i danas je na TV B92) i onda pričom o tome kako je nastao Njuz.net. Zanimljivo je bilo čuti priču o tome kako je nastala prva "vest" (ZA KRST NA ADI 70 MILIONA), o primerima slučajeva kada su ozbiljni mediji prenosili njuzovu vest (SRBIN UBIO AJKULU UBICU U ŠARM EL ŠEIKU je bila prva vest koju su prenele neki ozbiljni mediji, neke makedonske novine od kojih su onda vest preuzimali i drugi ex-YU mediji da bi onda jedna - isto makedonska - agencija prenela vest i na engleskom jeziku, pa se odatle na osnovu toga ova "vest" prenela i po celom svetu i po veoma ozbiljnim svetskim medijima; ili vest PRIMLJENI PRVI PACIJENTI U KLINIKU ZA ODVIKAVANJE OD „LAJKOVA“ koja je bila prva koja je izazvala interesovanje jedne regionalne televizije za redakciju njuz.neta, što je doprinelo široj popularnosti sajta); primere slučajeva kada su njuzovci preneli pravu vest kao lažnu, da bi se onda obrnuo pun krug kada su neki mediji preneli njuzov tekst kao pravi (PENZIONERIMA BESPLATNA SAHRANA) što je dokaz da su u Srbiji i prave vesti često potpuno bizarne; ili pak primer slučaja kada se jedna njuzova vest obistinila kao prava (GUGLOVO VOZILO SE IZGUBILO U KALUĐERICI). Onda se prešlo na priču o TV emisiji 24 minuta i načinu funkcionisanja njene ekipe (pisanje od srede do petka, snimanje subotom), uzorima (Daily Show i Jon Stewart) ili večnim temama (zbog prečestog pojavljivanja u emisiji, Vulin i Babić su zaslužili honorare). Ova emisija koja je uvek na ivici - ukidanja, zabrane, skidanja sa etra ... - bi trebalo da započne sa emitovanjem nove sezone 13. septembra. živi bili pa videli. 

Kraj tribine je bio posvećen pitanjima iz publike i Pančevci su postavljali pitanja u vezi poređenja Zorana Kesića i Ivana Ivanovića, poređenju Zorana Kesića i Ognjena Amidžića, o Kesićevoj emisiji Fajront republika, o bendu Kesa i Bonbone, o nedeljniku Pančevac, čiji novinar Nenad Živković je pre desetak godina napisao jednu lažnu vest koja je izazvala masovnu reakciju Pančevaca (MESEČINA LEČI PANČEVCE), o poređenju emisije 24 minuta sa serijalom Državni posao, o uticajima na emisiju 24 minuta (Draža Petrović, Teofil Pančić, Marko Somborac, emisije RTV Vojvodine ...). Tribina je završena oko pola deset, dakle bilo je to oko sat i po vremena sjajne diskusije i odlične zabave. Nadam se da će Kesić i ekipa nastaviti sa ovakvim tribinama jer je evidentno da imaju šta da kažu i nesumnjivo su publici veoma zanimljivi za gledanje. Osim toga, mislim da u svakom gradu širom Srbije i regiona postoji masa ljudi koji - u ova zaista teška vremena - prosto vape za ovakvom vrstom zabave. Freedom Festival se nastavlja, raznim manifestacijama do kraja ove nedelje a posle njega sledi Pančevo Film Fest ... Nakon tribine, na crno pivo smo otišli u Crepaju, u Banat Blues Cafe, gde su svoj redovni nastup ponedeljkom imali Dead Mondays, Stigli smo na početak drugog seta, koji su Dušan Gluvakov, Uroš Laković, Vidács László i Topolovački Milan započeli pesmom Whiter Shade of Pale a kraju priveli pesmom Hurt. Inače svirka je bila na otvorenom i bilo je ovo prvi put da sam sedeo u bašti Banat Blues Cafea. Bilo nam je baš lepo, ali je vremenom bilo prohladno sedeti napolju i jasno je da se ovom letu polako bliži kraj ...

INTERVIEW: Testet ölt (31. 07. 2015)

Poslednjeg dana jula smo bili u prilici da posetimo Temerin i da u ovoj bačkoj varoši pogledamo nastup temerinskog benda Testet ölt. Ova grupa je sklopu promotivnih aktivnosti vezanih za njihov novi - drugi po redu - album Wellness nastupila u temerinskom klubu Flying Dutchman zajedno sa bendom Nastrom iz Kovačice. Pred nekih tridesetak ljudi, prvo je kovačički Nastrom odsvirao svoj repertoar - od oko pedeset minuta muzike - sastavljen od pesama sa oba EP izdanja: Valley of Decisions, Disappear in Smoke, Deepest Secret, Cornerghosts, Ruins and Ruins, Sign Out, Deliblato Soundstorm, Night Lust, Escape to Periphery i za sam kraj (obrada od Overdose-a) pesma Sold Me. 

Posle pauze od nekih pola sata nastupili su Testet ölt sa repertoarom sastavljenim od sledećih pesama: Space Trash, Radomir Konstantinović, Vertical Immighrations, Bosch and Bosch GBH, Slavoj, Folyo Híd, Nomad kalandor, Nothing Ever Ends i Biztos Alkony.

Susret sa gitaristom grupe Laslom smo osim za druženje iskoristili i za ovaj intervju, kojim smo pokušali da vam predstavimo sve aspekte stvaralaštva ovog veoma zanimljivog srpskog tj. vojvođanskog underground benda ...

Za početak, šta znači Testet ölt, bukvalno ali pre svega u odnosu na značenje koje ste vi hteli da ovo ime da vašem bendu, muzici ...

Testet ölt je igra reči sa dva suprotna značenja koja se dopunjavaju. Ime znači otelotvoruje se, realizuje se (nešto), a kao sintagma obe reči zajedno bukvalno znače obrnuto: „ubio je telo“ ili „uništio je telo“, u prošlom vremenu i bukvalno „telo“ - koja se praktično ne može uništiti jer je već beživotno, uništeno, telo: bez duše. Asocijacija na apsurdnost bitisanja u današnjim sistemima vrednosti u kome obitavaju zombiji, roboti i monstrumi, ljudi bez ljudskog lika i kojima je materijalna vrednost postao sam bog. Taj dualizam u imenu asocira na celokupnost, celovitost: realizacija i destrukcija, sunce i mesec, jin i jang ako želimo. I pošto se radi o dva značenja samim tim i interpretacija imena zavisi od tačke gledišta slušaoca. Otvorena je. Slušalac ima aktivnu ulogu u i interpretaciji imena benda, pa tako i u slušanju same muzike. Moramo se aktivirati, na što više nivoa - to je otprilike poruka imena Testet ölt. 

Delujete u tom nekom rock and roll domenu - psihodelični post rock, bučni art rock recimo - ali svirate instrumentalnu muziku, što znači da vaša publika nema tu udobnost da joj je olakšano shvatanje pesama kroz tekstove, kako ste odlučili da se posvetite toj vrsti muzičkog izraza? 

Klavijaturista sa kojim sam počeo da radim zajedno pre nekih 6-7 godina  i ja smo potekli iz različitih muzičkih priča ali su nam eksperimentalne forme i post-rock bile zajedničke tačke, pa smo odatle krenuli sa radom. A obe te forme su instrumentalne. 

Ko su članovi benda Testet ölt - ne samo imena nego u smislu koja su njihova ranija iskustva, u kojim bendovima su svirali pre Testet ölt i gde još sviraju sada? Ti si recimo nekad davno svirao u bendu Best Before a sada si i deo projekta Ex You ...

Akoš Cini je klavijaturista koji je svirao u nekim metal bendovima u Bečeju, Nenad Stupar, lokalna temerinska zvezda grajnda svira bubnjeve, a na bas gitari je Saša Bojić, ko je bio dugogodišnji član temerinskog alternativnog rok sastava Bambu ranije, a i on pliva u tim metal, progrock vodama kao i ostala dvojica. A ja sam svirao u nekoliko bendova od kraja devedestih do danas koji su u suštini sve tako klackali između (pank) roka i eksperimentalnijih, slobodnijih formi. Ta dva pola inače imaju jako puno zajedničkog, nasuprot onoga kako se čini na prvi pogled. Oba se formiraju oko pojmova slobode, otvorenosti, avangardnog nasleđa, progresivnosti i bunta, od estetskog do političkog, da napomenem i to pošto si naveo neke bendove u pitanju koji imaju veze sa mnom.

Na albumu Wellness ste obradili pesmu Shadowplay od Joy Division, koji su ostali bitniji (muzički i vanmuzički) uticaji na vaš zvuk i pristup muzici? 

Uticaji su razni, što može da bude dobro a može i da bude krajnje opasno i da ispadne loše, ako ne možeš ili ne znaš kontrolisati te krajnosti. Sa jedne strane to post-rock i post-punk nasleđe, engleska, američka i nemačka psihodelija šezdesetih i sedamdesetih, a sa druge strane te avangardne crte, experimentalnost i improvizacija u muzici i umetnosti. 

Iza vas su dva albuma između kojih su protekle tri godine, kako bi uporedio Wellness (2015) sa prethodnim izdanjem Testet ölt (2012)? U kom pravcu se band razvio u odnosu na početne ideje?

Mislim da je zvuk benda postao malo žešći zadnjih godina, naspram naše muzike na početku. A opet ljudi koji nas prate od početka, koji su uglavnom naši drugari i još nekoliko njih koji su čuli nas preko neta,  kažu da su pesme drugačije na Wellness-u od prvog albuma, ali se isto „čuje“ da smo to mi. Postoji neki naš šmek u zvuku koji se čuje, svejedno da li  sviramo obradu ili naše stvari, što je sasvim u redu po meni. Od psihodelije u zadnje vreme cela priča se kreće ka nekom art pank ili art rock pravcu, kako si i ti gore naveo, a to sam sad napomenuo jer su više ljudi u zadnjih nekoliko meseci definisali našu svirku kao i ti: art rock ili progresivni pank, nakon što su nas čuli uživo, što je isto u redu. Nama je sve u redu u suštini samo da uspemo realizovati naše ideje, ionako će se sve to manje-više ostati underground, nevezano od etikete.     

Iako ste iz Temerina, oba albuma ste snimali u Subotici ("Studio Balans", 2011. i "Studio 11", 2014.), kakva su vaša iskustva sa radom u studiju i kakvu ste saradnju  imali sa producientima-snimateljima?

Do sada je bilo sve u najboljem redu što se snimanja tiče. U suštini razmišljali smo o nekim novosadskim i subotičkim varijantama pa je na kraju ipak subotička ispala jeftinija. Finansijski su razlozi, naravno, kako to najčešće bude ...  A za ovaj drugi album što smo snimili prošle zime su uradjeni samo bubnjevi kod naših drugara u "Studio 11", a ostalo je snimljeno kod mene u mom skromnom „studiju“.

Zanimljivo je to što iako svirate instrumentalnu muziku, nazivi vaših pesama upućuju na to da iza pesme stoji nešto šire, neka drukčija inspiracija. Na primer  imate pesmu Slavoj koja referiše na slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka, ili pesmu Radomir Konstantinović (takođe filozof, autor dela Filozofija palanke, duhovni otac  tzv. druge Srbije) ... Kako prenosite tu vrstu (literarne, filozofske, konceptualne) inspiracije u zvuk tj. efektnu pesmu od 5 ili 10 minuta koja treba da natera ljude da to skontaju u zadimljenoj koncertnoj sali? Jer vaša muzika nimalo nije laka, spora ili kontemplativna, nego je baš energična ...

Muzika jeste energična uživo, a u isto vreme su pesme i duže od nekog proseka jer generalno svaka stvar je kratka priča po sebi koja ima svoju narativnu nit. Nazivi pesama su asocijativni i simbolični. Tražimo neke nazive koji su dovoljno široki da mogu da pokriju jednu celokupnu priču koja se priča svirajući u 5-6 ili 10 minuta. Naslovi praktično imaju funkciju da teraju tu interepretaciju u neki kolosek kod slušaoca da bi olakšali proces razumevanja, davanja nekog smisla u toku slušanja. Tako pričamo i o radomirima i slavojima, a u isto vreme i o rekama, i mostovima i zvezdama i nomadima i univerzumu i trešu i tako dalje i tako bliže. Fokusiramo na obe strane priče, to ja ta težnja ka celovitosti, dualizam, 2 u 1. Na šta u suštini asocira i ime benda o čemu smo ranije pričali. A književna su nam inspiracija Bela Hamvaš i Miki Maus, a filozofska Isus Hrist, Karl Marks, Kim Džong Un i Kim Kardašijan. A konceptulne inspiracije su nam Viktor Orban i Aleksandar Vučić. 

Zanimljivo je da ste album Wellness izdali i na CD-u (omot je radila Ana Rodić). Kako vam se čini ova priča sa potpunim preseljenjem izdavaštva na internet tj. odumiranjem i nestankom fizičkih albuma, kao i ova praksa bendova da (najčešće samo forme radi) izdaju svoje albume na vinilu ili čak kaseti? 

Pre desetak godina su bile intenzivne, žustre polemike po svakakvim platformama kako će sad nestati fizički medij i sve će internet da proguta i svi ćemo lebdeti u nekoj virtualnoj stvarnosti. To se u neku ruku i događa, ali nije sve crno-belo ni u ovoj priči. Jeste da su ogromne razlike nastale u izdavaštvu naspram recimo devedesetih, ali nekako ne verujem u to da će fizička izdanja ikada nestati. I ja sam kolekcionar vinila na primer, i skoro sam uzeo jedan odlični kasetni dek, što je nekome srednji vek, a meni je uživancija gledati i uživati na kraju krajeva i u umetnosti omota ploča, diskova i kaseta dok ih slušam. To daje jednu dodatnu dimenziju fizičkom izdanju što digitalni nikada neće posedovati. A o samom zvuku fizičkog medija nismo ni pričali... Evo da ne odem tako daleko , uskoro će drugi album benda Ex You izaći i onlajn i na kaseti, što je meni odlično. Skoro sam gledao neki dokumentarac kako Thurston Moore i Mats Gustafsson u nekom podrumu jedne prodavnice ploča u Švedskoj biraju, traže, zezaju se oko nagomilanih kutija punih ploča i singlica, i Thurston Moore priča kako po njemu cela ta digitalna revolucija u smislu izdavaštva ubija suštinu muzike, kako  je sve to aritmetika i matematika, a sam život, pa samim tim i muzika je nešto sasvim drugo. Sva ta muzika što na koncertima uživo doživljavamo malo veze imaju sa tim perfektim digitalnim izdanjima koje slušamo. I mislim da je u pravu. To nije nikakava hipsterizacija stvari kako bi to današnji mladi rekli. Jednostvano imamo dve forme, digitalnu koja je brža, dostupnija, lakša, jasnija, čistija, itd., a ploča, cd i kaseta su neke skroz druge dimenzije koje imaju svoje čari. I nikako ih ne treba staviti u hierarhijski odnos. Jer očigledno jedan medij ima neke osobine koja drugi nema, a drugi ima neke dobre strane koja ovaj prvi nikada neće posedovati. Samim tim danas mislim da se može slobodno konstatovati da su obe forme važne, pa dok bude interneta i bendkepova i saundklaudova biće i vinila i diskova i kaseta, na svu sreću svih nas koji volimo muziku. A naravno opet, nisam vidovit, možda nisam u pravu, videćemo, ali nadam se da će ostati i fizička i digitalna forma tu gde jesu još neko duže vreme.

Vidim da ste dosta svirali i u Mađarskoj, pa kako bi uporedio sve aspekte nastupanja uživo kod nas sa onima u Mađarskoj - od organizacije koncerata-festivala do publike koja dolazi da pogleda bendove ...

Te svirke po Mađarskoj je sasvim identična priča kao i u Srbiji, barem što se našeg benda tiče. U Mađarskoj se najčešće svira u malim klubovima većih gradova kao što su Pešta, Segedin ili Debrecen. Na sva ta mesta gde sviramo su uglavnom organizatori naši drugari i poznanici. Publika je uglavnom ista kao i ovde, malobrojna i drugarska. I sve nam se više čini da što su nam manja mesta za nastup to su bolje svirke generalno. I dobro je da je tako. Primera radi sad smo skoro bili na nekom festivalu u Budimpešti koji je trajao dva dana, mi smo svirali u petak, i bukvalno nije bilo nikog. Bilo je nekoliko dobrih bendova i nije bilo publike uopšte. Bili su samo naši drugari u publici na našoj svirci, pa je žurka pre i posle koncerta bila odlična naravno, ali eto, festival je bio kompletni očaj. A sutradan smo se vratili i imali svirku u "Studio 11", na malom mestu okruženi odličnim ljudima, i bilo je fenomenalno. I to je i suština priče. 

Trenutno poromovišete novi album, pa kada i gde možemo pogledati Testet ölt uživo, ima li koncerata koje sada možeš najaviti?

Sviraćemo sad u avgustu na jednom malom i simpatičnom festivalu ovde u Vojvodini u mestu Orom, a za jesen imamo neke planove, ali nije još ništa konkretno. 

FOTKE BY:

1 i 4 : Testet ölt 

2 i 3 : Janko Takač

5, 6, 7 i 8 : Black Syrup